Праисторија

Тло Србије крије пуно тајни и непресушна је ризница за све људе радозналог духа, у потрази за одговорима на вечита питања о историји човечанства. Богатство наслеђа сведочи о постанку најстаријих цивилизација, зачецима уметности, писмености, као и начинима на које су древни народи савладавали природу и тумачили свет око себе. Кроз векове, на Балкану су се прожимали утицаји најразличитијих култура. Печат њихове заоставштине сликовито говори и о нама самима, истовремено остављајући непроцењиви залог за будуће генерације.

Лепенски Вир

На десној обали Дунава, у Ђердапској клисури, налазе се остаци једне од најзначајнијих и најоригиналнијих култура ране праисторије на тлу Европе. Налазиште Лепенски Вир истраживано је од 1965. до 1970. године под руководством познатог археолога Драгослава Срејовића. Најстарији трагови боравка људи на овом локалитету потичу из раног мезолита, односно из средине X миленијума п.н.е., што се у континуитету може пратити све до средине VIII миленијума п.н.е. У другој половини VII миленијума п.н.е., оснива се неолитско насеље старчевачке културе. Налазиште Лепенски Вир препознатљиво је по својој оригиналној архитектури и монументалној скулптури из раног периода насељавања. Планска изградња насеља, строго поштовање унутрашње организације кућа-светилишта, некрополе на којима су се вршили ритуали преласка на “други свет”, скулптуре и други предмети израђени од камена или животињских костију, указују на то да се на овом месту није налазило само ловачко-риболовачко насеље, већ и центар сакралног живота. Неолитски становници Лепенског Вира граде другачија станишта, а поред лова и риболова, баве се сточарством и земљорадњом, производе глачано камено оруђе, керамику и развијају нови уметнички израз, различит од уметности својих претходника. Керамика се украшава на потпуно нов начин, а предмети којима се приписује култна намена, као што су минијатурна антропоморфна и зооморфна пластика, камени и керамички амулети у облику стилизоване главе бика, такође су нова појава, карактеристична за већину старијих неолитских култура југоисточне Европе.

Духовна култура Лепенског Вира

Уметност и веровања мезолитских становника Лепенског Вира огледају се у архитектури, монументалној скулптури и другим предметима свакодневне и посебне намене. Они су најчешће били украшавани техником урезивања геометријских орнаменталних мотива. За куће Лепенског Вира њихов истраживач тврди да су истовремено биле и својеврсна светилишта, где су централно место заузимали камено огњиште и скулптура или жртвеник у зачељу. Скулптуре Лепенског Вира могу се поделити у две групе: фигуралне скулптуре које приказују људску фигуру и незнатно моделовани облици украшени апстрактним мотивима. Најчешће моделовани облутак представља људску главу са јасно наглашеним риболиким изразом, што недвосмислено указује на основни начин привређивања и улогу рибе у животу становника Лепенског Вира. Током постојања мезолитског насеља, практиковани су изузетно сложени погребни ритуали; тела су сахрањивана у опруженом, седећем положају или парцијално. Сахрањивање деце је обављано искључиво у зечељу трапезоидних објеката, и то испод пода.

Винча - Бело брдо

Винча је село на десној обали Дунава, око 11 км низводно од Београда. Овде је професор Милоје Васић у периоду између 1908. и 1934. године истраживао једно од најпознатијих и најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи, по коме је названа и једна од најразвијенијих култура млађег неолита и раног енеолита. Резултати тих, као и каснијих истраживања, показали су да је Винча вишеслојно археолошко налазиште са културним слојем дебљине око 11 метара, чији највећи део представља остатке неолитског насеља винчанске културе. У хронолошком смислу, насеље винчанске културе постојало је у периоду од око 5400. до 4500. године п.н.е. Ова култура је била распрострањена на територији данашње Србије, румунског Баната, као и у деловима западне Бугарске, северне Македоније и североисточне Босне. Због свог значаја, била је и остала предмет бројних научних расправа, пре свега због специфичног културног израза. Иза себе је оставила по много чему оригиналан орнаментални систем на разноврсном керамичком посуђу. У оквиру ове културе евидентне су и технолошке иновације у процесу производње керамике. Изузетне уметничке домете винчанске културе представљају антропоморфне фигурине, где је главна тема женска фигура. Најпознатије међу њима су Lady of Vinča, Хајд ваза, Видовданка и др., које се чувају у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду и у Народном музеју у Београду.

Високо развијена култура

Винчанска култура је позната и по раној експлоатацији и преради руде бакра; на налазишту су откривени најстарији трагови металургије на простору централног Балкана. Носиоци винчанске културе одржавали су интензивне контакте са суседним, али и знатно удаљенијим млађенеолитским и халколитским културама југоисточне и централне Европе. На територији Србије евидентирано је око 500 насеља винчанске културе, која представљају најбоље сведочанство о високом степену развоја њених становника. Нека од тих насеља заузимала су површину и од по неколико десетина хектара, а својом унутрашњом организацијом имала су све предуслове да прерасту у праве градове. Ипак, са гашењем винчанске културе средином V миленијума п.н.е., гаси се и живот у овим насељима.

Дреновац

Археолошко налазиште Дреновац налази се 9 км јужно од Параћина. Откривено је почетком шездесетих година прошлог века, а од 2004. године започета су систематска истраживања која су још увек у току. Утврђена величина налазишта, од преко 40 хектара, сврстава Дреновац у једно од највећих неолитских налазишта на простору централног Балкана. Истраживањима су откривени остаци насељавања из периода раног неолита (протостарчевачка фаза, око 6200. године п.н.е.) и касног неолита (винчанска култура, од 5200. до 4500. године п.н.е.). Трагови различитих активности становништва из праисторије проналажени су на дубини и до 6,5 метара. Очекује се да ће истраживања пружити нови увид у начин живота током неолита, а све упућује на то да ће се овде ускоро развити јединствена туристичка атракција.

Неолитске грађевине на спрат

Применом геомагнетних снимања, откривен је план каснонеолитског насеља, са бројним кућама које су грађене једна близу друге у правилним редовима, што сведочи о величини и напредној организацији некадашњег насеља. Надземне куће су биле правоугаоне основе, изграђене од дрвета и блата, а занимљиво је да има показатеља да су неке од тих кућа имале и спратну конструкцију. Већина истражених кућа изгорела је у пожару, а узроци пожара за сада нису потпуно јасни. До сада је истражено неколико кућа са више просторија, у којима су откривени остаци пећи, велики број керамичких посуда, жрвњева, тегова за разбој и других предмета који сведоче о разноврсним активностима које су се одвијале у свакодневном животу домаћинстава.

Доња Брањевина

Пре око 7000 година, природни услови у околини Оџака и на простору целе Панонске низије били су идеални за насељавање. Близина Дунава, плодно земљиште, подручје богато шумама и разноврсном фауном, привукли су људе који су овде подигли прва насеља како би живели од лова, риболова и земљорадње. Ископавања која су на овом простору вршена током друге половине XX века, на светлост дана изнела су остатке једне од најстаријих ратарских култура у Европи. Археолошко налазиште Доња Брањевина, на око 8 км западно од села Дероњe код Оџака у Бачкој, изнедрило је велики број специфичних фигурина, којe нам говоре о култури раног неолита на овим просторима, али и даље крију многе тајне. Истраживања налазишта реализовао је Сергеј Кармански, који је открио три културна слоја са четири фазе развоја. За старијенеолитски слој, карактеристична је богато украшена керамика са орнаментима изведеним техником сликања, и то белом бојом на црвеној подлози.

Црвенокоса богиња

Сензационални проналазак са овог налазишта је антропоморфна фигурина позната као „Црвенокоса богиња“, названа по остацима црвене боје којом је била прекривена посебно моделована фризура. Реч је о фигури висине 38 цм, која по својим димензијама и начином моделовања представља јединствену појаву у оквиру старчевачке културе. Место у којем је статуета пронађена представљало је неку врсту светилишта. Положај статуете и чињеница да је намерно поломљена и тако сахрањена потврђује претпоставку да је у раном неолиту приликом магијско-религијских обреда приношена људска жртва. Када је то било немогуће, у току ритуала је „жртвована“ глинена статуета. Тако су учинили и накадашњи становници Доње Брањевине који су сахранили Црвенокосу богињу како би заузврат добили много пшенице. Статуета се данас налази у трезору Народне банке у Оџацима, а њена бронзана реплика изложена је у центру овог насеља на западу Војводине.

Жидовар

На источном рубу Делиблатске пешчаре, између Вршца и Беле Цркве, налази се вишеслојно праисторијско налазиште Жидовар. На овом месту су се током векова нагомилавали бројни културни слојеви и остаци сукцесивно формираних насеља, чинећи вештачко узвишење. Од краја раног бронзаног доба, па до I века нове ере и доласка Римљана на подручје око Дунава, овде су се смењивале различите културе, а најпознатији и најбоље истражени су остаци утврђеног келтског опидума (насеља). Најстарији налази потичу још са краја III миленијума или из првих векова II миленијума п.н.е. и указују на постојање интензивних контаката са егејским светом. Током раног и средњег бронзаног доба одвијао се најинтензивнији период насељавања.

Жидоварско благо

Приликом археолошких ископавања 2001. године, у слоју који припада келтској култури, откривена је велика количина накита од сребра и ћилибара. Овај налаз је веома значајан и јединствен због свог обима и вредности, како научне, тако и уметничке. Благо је највероватније прикупљало више генерација једне фамилије; начин израде указује на то да су предмети од сребра израђени према хеленистичким узорима за Келте, а да ћилибарске перле потичу са Балтика. Пронађени предмети су препуни симболике. Наиме, постоји мит да су Келти, након пораза код Делфа приликом њиховог продора на Балкан, проклели злато и да су од тада користили само сребро за израду накита. Десетак нађених привезака у облику маски и људских глава окренутих на доле вероватно симболизују убијене непријатеље (мотив одсечених глава познат је у келтској уметности). Постоји и теза да је Буребиста (умро 44. године п.н.е.; краљ Гета и Дачана) у једном од својих многобројних похода напао град, а да је локални поглавар или кнез закопао све те драгоцености како не би пале у руке непријатељу. Благо из Жидовара данас се чува у Градском музеју у Вршцу.

Дупљајска вотивна колица

Почетком XX века, у банатском месту Дупљаја, откривена су двоја колица израђена од печене глине, за која се сматра да су стара око 3.500 година. Припадају дубовачко- жутобрдској култури, која је била заступљена у јужном Банату, Подунављу и источној Србији током средњег и позног бронзаног доба. Колицима управља божанствo у облику стилизованe људскe фигурe са птичјим кљуном, а сваки део је богато украшен различитим геометријским мотивима. Такође, на четири места се појављује и древни симбол Сунца, свастика. Ови предмети су имали велики религијски значај у праисторијском култу тога времена. Према причи коју је научник Феликс Милекер чуо од мештана, колица су пронашли локални сељани, али су она била у парчићима. Међутим, могуће је да је ова прича настала како би се прикрила права локација налаза. Делови су дошли у руке Леонарда Бема, страственог колекционара из Беле Цркве, који их је реконструисао уз помоћ непознатог занатлије. Леонардов син је 1929. године продао већи примерак Народном музеју у Београду, а мањи вршачком музеју.

Симболика

Интересантно је да неки стручњаци сматрају да Дупљајска колица представљају мит о Хипербореји и богу Аполону, грчком соларном божанству. Према грчкој митологији, Аполон би почетком пролећа напуштао Хипербореју и враћао се на колима која су вукли лабудови назад у пророчиште Делфи. Одговор на питање због чега се фигурине на колицима повезују са Аполоном, између осталог лежи у чињеници да се испод одеће фигурине налазе скривене мушке гениталије.

Гомолава

Гомолава је археолошки локалитет на левој обали Саве, недалеко од села Хртковци. У питању је вишеслојно налазиште, које покрива распон од око 6000 година. Најстарији откривени налази представљају остатке кућа из млађег неолита које су грађене од дрвета и глине, а истраживања су показала да је ово насеље изгорело у пожару. Касније су се на овом месту смењивали припадници сопотско-ленђелске, баденске, костолачке, вучедолске, ватинске и белегишке културе. Најмлађи слој на Гомолави представљају остаци комплекса грађевина из римског доба, а у периоду од XII до XV века, овде се налазило сеоско гробље са црквом. Већина археолошких налаза са Гомолаве чува се у Музеју Војводине у Новом Саду, а један део је изложен у Завичајном музеју у Руми. Пре неколико година је основано удружење „Римски дани”, са циљем промовисања културног богатства Гомолаве и целог Срема. Уз помоћ локалних волонтера, успели су да изграде археолошки парк за туристе и започели су изградњу реплике овог неолитског насеља.

Торта од цивилизација

Ово вишеслојно налазиште обухвата културне слојеве од винчанског периода, преко енеолита и бронзаног доба, па све до млађег гвозденог доба и периода римске доминације, због чега се популарно назива Торта од цивилизација. Гомолава је светски познат и важан локалитет, а сачувани су бројни материјални остаци од непроцењиве вредности. Велики проблем представља то што налазиште данас угрожава река Сава, која односи део по део локалитета током високог водостаја.