Нови век
Србија се одувек налазила на самој граници између два света, источног и западног. Кроз векове, ови светови су често били супротстављени, а сваки је оставио дубок траг. Путујући кроз земљу коју многи називају капијом Европе, приметићемо бројне утицаје Отоманске империје и Аустроугарске монархије. Оба царства оставила су за собом живописно градитељско наслеђе које је представљено у овом поглављу, али ћемо се осврнути и на неке аутентичне елементе српске културе.
Београд у новом веку
У време преласка из средњег века у ново доба, Београд је био у рукама Угарске краљевине. Он постаје важна тачка Отоманима у њиховим освајачким походима. Већ 1440. године долази до првог турског напада на Београд. Султан Мурат II је скупио око 20.000 војника, а претпоставља се да су имали и артиљерију. Међутим, тврђава је и даље била у добром стању у каквом ју је оставио деспот Стефан Лазаревић, а град је био један од боље утврђених у Европи. Иако је Угарска била у расулу, па за браниоце није било никакве помоћи споља, они су након вишемесечне опсаде и бомбардовања одбранили град. Током следећих 350 година, град је више пута прелазио из једних руку у друге. Године 1688. град заузимају Аустријанци, да би га Отомани повратили 1690. године. Београд је разрушен и опљачкан, а Турци су се светили хришћанском становништву због двогодишње сарадње са Аустријанцима. Београд је тада погодила и куга, тако да град значајно стагнира у развоју. Еуген Савојски га поново заузима 1717. године, а Аустријанци у том периоду граде потпуно нову тврђаву по савременим обрасцима, с обзиром на то да је стара била већ потпуно уништена. Град потпуно преуређују у средњоевропском стилу, али је и то кратког века. Већ 1739. године, Београд је поново у рукама Турака који руше аустријске објекте, цркве претварају у џамије, а град поново поприма источњачке обрисе. Турци су покушали да обнове и заврше аустријске радове на тврђави, али се период обнове одужио неколико деценија због недостатка финансија. Српски устаници освајају тврђаву 1807. године, али након пропасти устанка 1813. године у њу поново улази турска посада. Напокон, 6. априла 1867. године, Турци напуштају Београд, свечано предају кључеве града кнезу Михаилу, а тврђава губи војни значај и временом се претвара у централни градски парк и музеј, који подсећа на бурну историју и бројна разарања.
Турска заоставштина у данашњем Београду
Турци су оставили мноштво трагова током неколико векова владавине Београдом. Бајракли-џамија, изграђена око 1575. године, налази се у непосредној близини тврђаве. Недалеко од џамије пролазник ће наићи на Шејх-Мустафино турбе, док се на платоу Горњег града саме тврђаве налази Дамад Али-пашино турбе. Многи топоними у савременом Београду потичу из турског језика. Име парка који данас обухвата остатке тврђаве, Калемегдан, настало је од турских речи kale - тврђава и meydan - отворен простор, трг. Део града уз обалу Дунава, добио је име Дорћол (тур. dört - четири и yol - стаза, пут), по својој главној раскрсници из турског времена. Ту су још и Ташмајдан, Карабурма, Роспи ћуприја, Теразије, Топчидер, Булбулдер, Чубура и многи други.
Тврђава Рам
На десној обали Дунава, између Костолца и Великог Градишта, налази се тврђава Рам, у сачуваном облику подигнута 1483. године по налогу султана Бајазита II. На том месту је постојала утврда и пре турске реконструкције. Тврђава има основу неправилног петоугла дужине 34, а ширине 26 метара. Зидине су ојачане са пет кула, а свака се налазила на једном темену петоугла. Куле су троспратне са три нише за топове на сваком спрату понаособ. Донжон кула се налази на улазу у град на југозападној страни тврђаве. Око тврђаве је постојао и нижи спољни бедем, као и шанац са водом преко кога се једино могло прећи ка улазу у тврђаву, покретним мостом на њеној дунавској страни. У околини тврђаве је било развијено цивилно насеље, што се може закључити на основу пронађених остатака турског купатила и караван-сараја. Тврђава је током векова губила и добијала на значају, у зависности од померања турско-угарске границе у правцу север-југ. У питању је једна од првих артиљеријских тврђава саграђених на територији Србије. Главну иновацију представљају топовске нише у оквиру бедема и кула, које указују на интензивну употребу артиљерије већ у време изградње утврде.
Хронологија знаменитих личности
Постоје извори који тврде да је хунски вођа Атила једно време боравио у Раму. Јован II Комнин је са ове тврђаве извео прави речни десант на другу обалу Дунава, према угарској тврђави Харам, и до ногу потукао угарску војску. Бајазит II је, према предању, сео на брежуљак покрај срушене старе тврђаве да се одмори, током обиласка своје војске са којом је кренуо у поход на Угарску. Прича каже да је заспао, а затим се пробудио са визијом да на том месту обнови старо утврђење. Детаљне описе Рама дао је турски путописац из XVII века Евлија Челебија. Обишао га је и турски географ Мустафа Хаџи Калфа, познатији као Ћатиб Челебија. Из Рама је 1804. године кренула прва дипломатска мисија модерне српске државе - прота Матија Ненадовић је кренуо у Русију да тражи помоћ за устанике. Карађорђе Петровић, српски оборкнез и вођа Првог српског устанка, вратио се 1817. године из егзила преко Рама, у покушају да подигне нови устанак у Србији. Велики реформатор српског језика Вук Караџић радио је једно време као надзорник царинарнице у Раму. Постоји више писама које је Караџић из Рама писао српском кнезу Милошу, тадашњем владару Србије.
Нишка тврђава
На простору античког Наисуса налази се Нишка тврђава, утврђење које је вековима рушено и обнављано, да би данашњи облик добило у XVIII веку. Султан Ахмед III 1719. године је ферманом наредио да се у Нишу направи сасвим нова, бастионска артиљеријска тврђава по систему чувеног војног инжењера Вобана. Турци су желели да, након Пожаревачког мира склопљеног годину дана раније, утврде границу империје ка Аустрији. Тврђава је завршена 1723. године, и тим поводом су уприличене свечаности, а на Стамбол капију је постављен запис о догађају. Тврђава има полигоналну основу са бастионским фронтовима истуреним према приступачној северној страни. У њу се улазило кроз четири велике капије. Са спољне стране била је окружена ровом испуњеним водом, чији је северни део сачуван и данас. Осим добро очуваних масивних камених зидина, сачуване су Стамбол капија са јужне и Београдска капија са западне стране. Унутар тврђаве се налази Бали-бегова џамија, са леве стране главне стазе која води од улаза. Она се први пут спомиње у пописном турском дефтеру из 1521-1523. године, када је и настала. Пописана је као месџид (мала турска богомоља без минарета). Задужбина је Бали-бега Малкочоглуа, високог турског чиновника српског порекла.
Малкочоглу или Маљковић
Малкочоглу је знаменити род османских војних и политичких великаша, који су током два века имали различите значајне улоге у империји, а нарочито приликом њеног ширења на Балкан. Били су једна од неколико породица које су традиционално предводиле акинџије – турску лаку коњицу која је задавала велике главобоље својим противницима. Родоначелник породице је Малкоч-бег, пореклом српски витез Малковић или Маљковић, који је примио ислам 1372. године, након катастрофалног пораза српске војске у бици на Марици. Учествовао је у војним походима султана Мурата I и Бајазита I. Његов потомак Бали-бег Малкочоглу, после освајања Београда 1521. године, постаје санџакбег Смедеревског санџака, да би касније постао санџакбег београдски, беглербег босански и будимски и један од везира Дивана. Једина очувана џамија у Нишкој тврђави јесте његова задужбина. Последњи познати припадник породице Малкочоглу, Јавуз паша, досегао је највише почасти Отоманске империје, јер је 1603. године постао велики везир. На неки начин је затворио круг ове живописне племићке породице, умревши у Београду 1604. године током похода на Угарску.
Фетислам
Утврђење Фетислам налази се на обали Дунава, на ободу савременог града Кладова у источној Србији. Састоји се из два дела, малог утврђења (Мали град) саграђеног 1524. године и Велике тврђаве (Велики град) саграђене у трећој и четвртој деценији XVIII века, у време султана Махмута I. Комплекс је свој финални изглед добио 1818. године, када су палисаде које повезују бастионе биле замењене зиданим бедемима. Мали град је правоугаоног облика, димензија 90 са 60 метара. Зидине су ојачане четири метра високим кружним кулама и троугластим и правоугаоним бастионима. Унутрашњи садржај је био искључиво војне природе, а до данас је очувана барутана, која је вероватно изграђена касније. Око тврђаве се налазио ров испуњен водом. Кастел је саставни део бедема Велике тврђаве, која у пуним димензијама заузима простор 480 метара широк и 260 метара дугачак. По конструкцији представља полигоналну, бастионску тврђаву са шест полигоналних кула-бастиона повезаних бедемима. Тврђави се прилазило преко покретних мостова који су се налазили испред све три главне капије: Дунавске, Ороспи и Варош капије. На њима су током последње обнове и реконструкције, у време када је тврђава добила садашњи изглед, постављени почасни натписи којима се велича султан Махмут II (1808-1839).
Капија мира
Занимљиво је да Фетислам на турском значи „капија мира”, али је ово место од свог настанка, па све док није напуштено након предаје кнезу Михаилу 1867. године, било поприште сталних сукоба и ратова. Капија мира често је прелазила из једних руку у друге, а била је и мета пљачкашких похода. Тако је, на пример, само крајем XVI века забележено четири напада, приликом којих су тврђава и град бивали разарани и пустошени. Влашки војвода Михајло Храбри је 1591. године освојио тврђаву, опљачкао је и разорио, а град је опустео. Напад је поновио две године касније, али овог пута није успео да освоји тврђаву, већ само да опљачка и спали град. Аустријска документа помињу поновни напад на град 1596. године. Напокон, 1598. године у новом походу, Михајло је поново напао Кладово, али опет није успео да освоји тврђаву. Интересантно је да је у Михајловој војсци учествовао велики број Срба. Најпознатији од њих је легендарни капетан Старина Новак, који је ушао у народну митологију од Босне до Трансилваније. Београд и Букурешт имају улице назване по њему. Упркос бурној историји, Фетислам је све време био значајан турски погранични град са комплетном администрацијом и значајном војном посадом, ојачаном најсавременијом артиљеријом тог доба, иако се само утврђење није истицало јачином својих фортификација.
Алтун-алем џамија
Према мишљењу др Андрије Андрејевића, познатог српског историчара уметности, Алтун-алем џамија једна је од најлепших на подручју југоисточне Европе. Џамија се налази у Новом Пазару, а саграђена је почетком XVI века. Подигао ју је Муслихедин Абдул Гани, познати градитељ тога времена, за кога се зна да је изградио хамам, џамију и Куршумли-хан у Скопљу, месџид и кaраван-сарај поред Звечана, као и многобројне објекте у самом Пазару. Премa турским пописима, џамија је саграђена између 1516. и 1528. године, иако прецизног податкa нема. Наиме, у попису из 1516. године џамија се не помиње, док се осам година касније у другом попису говори о њој. Алтун-алем џамија је ремек-дело исламске архитектуре на овим просторима. То је подкуполна, једнопросторна џамија са истакнутим унутрашњим декоративним елементима, међу којима се нарочито истиче михраб. Саграђена је у брусанском стилу, са фино развијеним елементима раноцариградског стила од фино тесаног камена, са по четири прозора у два низа на спољним зидовима, док се на порталном зиду налази један прозор и спољни михраб. Оно што Алтун-алем џамију издваја од других објеката јесте трем који има само два лука, за разлику од „стандардног типа” џамија на нашим просторима, које имају три или више лукова.
Три сестре лепотице
Алтун-алем џамија добила je име од турских речи које значе „златни драгуљ”. Међу локалним становништвом постоји легенда о настанку имена коју је вредно споменути: „Алтуна, Хаџира и Халима су биле три пашине ћерке, лепотице као џенетске хурије, рођене и расле у Новом Пазару. Због њихове лепоте, богатства и угледа њиховог оца, нико се није усудио да их запроси. Говорило са да су оне „биле рођене само за Стамбол”, за царске сараје, а не за Нови Пазар. Дани су текли, време пролазило и чинило своје, а три пашине ћерке, три лепотице, остале су неудате. У годинама пред смрт договориле су се да своје силно богатство, које им је остало од оца, оставе у добротворне сврхе. Алтуна је дала средства да се изгради џамија и да носи њено име, па отуда назив Алтун-алем џамија. Хаџира је дала земљу за градско гробље у југозападном делу града, па је тај део тада назван Хаџет, како се и данас зове. Најмлађа од сестара, Халима, дала је средства за изградњу чесме у граду и та чесма се до данашњих дана зове Халимача (налази се у Лугу).”
Муратово турбе
Муратово турбе или Муратов маузолеј јесте гробница турског султана Мурата који је погинуо у Косовској бици 1389. године. Налази се на пет километара од Приштине. Према многим изворима, турбе је подигнуто одмах након битке, на самом месту где је било турско командно место, односно где је српски витез Милош Обилић убио султана Мурата. У турбету је сахрањена утроба, док је балсамовано тело враћено у Tурску и сахрањено у Бурси. Турбе је квадратне основе са оловном куполом. Јединствени је пример турске барокне градње, што се препознаје по стилским облицима на прозoрским оквирима, угаоним пиластрима и натписима на порталу. Свој данашњи изглед турбе је добило током XIX и XX века.
Погибија султана Мурата I Праведног
Према српској митологији, Мурата је убио српски витез Милош Обилић. Он је са својом свитом пришао султановом логору, представљајући свој долазак као чин предаје. Када су му Турци дозволили да се довољно примакне, Обилић је потегао нож и убио султана. Са друге стране, турски извори читавих сто година Муратову смрт приписују обичном српском војнику, који се правио мртав после битке, а онда искористио погодан моменат да нападне и убије Мурата. Тек 1484. године, турски хроничари, описујући како је падишах Мурат постао шехит, помињу неверника и проклетника, српског витеза по имену Милош Кобила. Постоје тврдње да би Милош Обилић заправо могао да буде Никола Вратковић, историјска личност, брат кнегиње Милице и потомак Стефана Немање. Посебно је занимљиво да су 1935. године, на неколико километара од Муратовог турбета, пронађени остаци цркве коју локални Албанци зову Милошева црква. Према овој теорији, убицу султана Турци нису могли да идентификују, јер је скинуо своја обележја кад је пошао да се преда, а тело је било унакажено. Српска страна је, из страха од одмазде и због политичких околности након битке, намерно крила идентитет хероја.
Терзијски мост
На путу Ђаковица-Призрен, свега десетак километара од центра Ђаковице, налази се Терзијски мост, три и по метра широк и 190 метара дугачак прелаз преко реке Ереник. Мост се налази на некадашњем караванском путу, а највероватније је саграђен крајем XV века. Више пута је продужаван због промена тока реке, а свој данашњи изглед добио је у XVIII веку, о чему сведочи турски натпис на мосту. Мост је зидан од тесаног камена, са вишим централним луком. Осталих десет лукова растерећени су дубоким, правилно зиданим нишама између њих. Велика ширина моста нам говори да је био веома значајан у своје време. Представља један од најрепрезентативнијих споменика мостоградње у Србији.
Терзијски еснаф
Према турском натпису на мосту из XVIII века, тадашња реконструкција је извршена о трошку терзијског еснафа из Ђаковице. Терзијe су били кројачи грађанске народне одеће. Користили су за своје време фине материјале – чоју, сомот, атлас, а били су вешти и у украшавању одеће гајтанима, срмом, шљокицама и другим украсним елементима. По кроју, материјалима и начину украшавања разликују се од друге врсте оновремених кројача – абaџија – који су користили грубо вунено ткање, абу, и који су правили одећу углавном за сеоско становништво. Еснаф или цех био је удружење занатлија који се баве истим занатом. Оваква удружења су оснивана у циљу заштите заједничког интереса занатлија, заступања чланова пред тадашњим властима и уређивања правила у оквиру заната.
Петроварадинска тврђава
Тврђаву на петроварадинској стени изградили су аустријски војни архитекти у периоду од 1692. до 1780. године, на месту где се претходно налазила средњовековна грађевина. На самом почетку XVI века, надбискуп Петрус де Варда успева да обнови тврђаву. Под њене зидине, 13. јула 1526. године, стиже 40.000 турских војника предвођених великим везиром Ибрахимом. Након двонедељне опсаде, они успевају да освоје Петроварадин, који заједно са великим делом угарске државе остаје под турском влашћу све до Великог бечког рата (1683-1699). Тада су Турци извршили неуспешан поход на Беч, после чега су напустили већину градова, као и Петроварадин. Аустријанци су током XVIII века уз финансијску помоћ Папе покренули изградњу своје тврђаве, по систему чувеног војног инжењера Вобана, како би зауставили будуће инвазије Турака. Када је завршен, Петроварадин је био највеће утврђење у Хабзбуршкој монархији, због чега је добило назив Гибралтар на Дунаву. Све до 1948. године, тврђава је служила искључиво као војни објекат. Испод површине тврђаве од 112 хектара, налази се мрежа тунела у неколико нивоа, чија дубина сеже и до 40 метара испод земље. Ту су и подземне војне галерије у укупној дужини од преко 16 километара, што данас представља атракцију за бројне посетиоце и истраживаче. Петроварадинске фортификације спадају међу највећа достигнућа европске војне архитектуре XVIII века.
Познати заточеници и човек који је спасао тврђаву
Петроварадинска тврђава била је стециште бројних историјских занимљивости. У њој је био затворен Јосип Броз Тито у време када је био аустријски наредник, због тога што се удаљио од своје јединице без дозволе. Нобеловац Иво Андрић је такође током I светског рата био накратко затворен у тврђави због својих политичких ставова. После слома Првог српског устанка, овде је био интерниран и вожд Карађорђе. У доба Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, многе тврђаве су изгубиле свој стратешки значај, и војска одлучује да их сруши. На списку је била и Петроварадинска тврђава. Међутим, пуковник Драгош Ђелошевић је то спречио, говорећи да „му је била сувише лепа да би је срушио”, што га је коштало војничке каријере.
Сремски Карловци
Сремски Карловци су познати по својој дугој историји и јединственој архитектури. Овај живописни градић има десетак хиљада становника и налази се на неколико километара од Новог Сада. Први пут се помиње 1308. године као тврђава под именом Каром, подигнута на темељима из римског периода. Након Прве сеобе Срба под вођством Арсенија III Чарнојевића, Карловци постају један од црквених центара српског народа. Године 1714. град постаје седиште српског митрополита. Карловачка митрополија је била независна црквена област у Хабзбуршкој монархији и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, док није ушла у састав Српске патријаршије. Најзначајнији период у историји града започео је доласком митрополита Павла Ненадовића, 1749. године. Он је обновио школе, отворио штампарију, подигао Саборну цркву Светог Николе и реновирао двор. Једна од највећих знаменитости града јесте Карловачка гимназија. То је најстарија српска гимназија, основана 1791. године на иницијативу митрополита Стевана Стратимировића и уз новчану подршку трговца Димитрија Атанасијевића Сабова. Садашња зграда гимназије саграђена је 1891. године, и када је завршена сматрана је најрепрезентативнијом српском грађевином у Војводини. Похађали су је великани као што су Бранко Радичевић и Јован Стерија Поповић. Данас је у овој згради смештена Филолошка гимназија, са библиотеком од великог значаја за историју Срба у Мађарској, у којој се чува скоро 18.000 књига. Вредан спомена је и податак да је 1848. године овде одржана Мајска скупштина, када је основана Српска Војводина, чији су главни град првобитно били Карловци, затим Земун, Велики Бечкерек (Зрењанин) и на крају Темишвар. Међу бројним знаменитостима овог града треба споменути и зграду Магистрата, Римокатоличку цркву из XVIII века, Патријаршијски двор, чесму „Четири лава” на Тргу Бранка Радичевића, као и Капелу мира. Осим раскошне архитектуре, град је познат и по својим винским подрумима.
Округли сто и Карловачки мир
Капела мира у Сремским Карловцима подигнута је на месту на којем се одиграо један од кључних догађаја везаних за односе Европе и Отоманске царевине – потписивање Карловачког мира. После Великог бечког рата, поражена Царевина морала је да прихвати мировне преговоре. Крајем октобра 1698. године, у Карловцима су се састали аустријски царски опуномоћеници, венецијански, пољски и руски посланик, посланици сила посредница – Енглеске и Холандије и турски преговарачи. Преговори су трајали 72 дана, а 26. јануара 1699. године, потписан је Карловачки мир. Занимљива чињеница је да је овде први пут у историји светске дипломатије употребљен округли сто за преговоре.
Ћеле-кула
Јединствени споменик у историји човечанства, сазидан 1809. године, налази се недалеко од Ниша и представља спомен на битку на Чегру у Првом српском устанку. Кула је висока четири и по метра, а са обе стране широка четири метра. У потпуности је сазидана од људских лобања, повезаних кречним малтером. У 56 редова поређано је по 17 лобања, што значи да их је укупно 952 употребљено за овај стравични споменик. Кулу је подигао турски управник града Ниша, Хуршид Ахмед-паша, након што је поразио српску војску на Чегру. Он је наредио да се погинулим српским борцима посеку главе, да им се коже са глава одеру, напуне памуком и пошаљу у Стамбол, а лобање да се искористе за изградњу Ћеле-куле. Кула је направљена како би изазвала страх код српског становништва, али је ефекат био потпуно супротан. Већ непосредно након изградње, локални Срби су под окриљем ноћи скидали лобање и у тајности их сахрањивали. Временом је кула постала симбол херојског отпора и јуначке смрти бораца из Чегарске битке. Након ослобођења Ниша, око куле је сазидана капела која и данас постоји.
Стеван Синђелић – херојска смрт и вечна слава
Стеван Ракић је рођен 1770. године у породици угледног занатлије Радована Ракића. Отац му је умро веома млад, па су Стевана по мајци Синђелији назвали Синђелић. Већ на самом почетку српског устанка против Турака, Синђелић се показао као способан вођа и добар војник, што је Карађорђе увидео и поставио га за ресавског војводу. Са својим ресавским одредом ослободио је неколико градова уз Мораву, као што су Ћуприја, Параћин и Ражањ. Када је 1809. године дошло до судбоносне битке на Чегру у близини Ниша, већ је био чувен по својој храбрости и војничком умећу. Српска војска, у намери да ослободи Ниш, поставила је своје шанчеве у близини града и спремала се за опсаду. Међутим, неспоразуми око командовања и суревњивост међу устаницима утицали су на то да се српска коњица под командом Петра Добрњца повуче са положаја, што су Турци искористили и потукли остатак српске војске. У моменту када су Турци продрли у шанац српске војске, Синђелић је упозорио своје момке шта ће предузети, а затим је хицем из пиштоља дигао у ваздух лагум са барутом. Кад су се после силне експлозије прашина и дим слегли, на бојишту око шанца није остала ни српска ни турска војска. Иако су Турци битку добили, њихови губици били су вишеструко већи од српских. Тако је војвода својом храброшћу отишао у легенду, а поколењима је остала Ћеле-кула, као споменик овом херојском подухвату.
Крајпуташи
Крајпуташи су специфична дела српских сеоских неимара. То су споменици подигнути погинулим ратницима или онима којима се не зна право место смрти. Овај обичај се развио у Србији у XIX веку после устанка против Турака, а нарочито након I светског рата. Споменици су подизани по селима, у црквеним портама, на раскрсницама, покрај путева, па отуд и назив крајпуташи. Осим народног неимарства, крајпуташи с потресним текстовима и орнаментима представљају својеврсна ратна сведочанства, „камене књиге” са мало познатим историјским подацима. Крајпуташ има посебну естетику. То је најчешће монолитан камен, облика квадра, висине од 1 до 1,5 метра. На њему су редовно исклесани поетично јуначки, а истовремено помало гротескни ликови, са скривеним осмехом на лицу, обојени јарким бојама, од којих преовлађује интензивна плава. То су ликови војника, сељака, бунтовника, путника. Често се јављају и епитафи са духовитим или тужним порукама и изрекама, често у стиховима. Надахнути народним језиком, стихови говоре о узроцима смрти, ратовима, љубави, занимању и карактеру покојника. Неки од најрепрезентативнијих крајпуташа налазе се код Ивањице, у Драгачеву, као и у Радошеву код Ариља.
Народна веровања о душама покојника
Објашњење због чега се крајпуташи често налазе изван гробља треба потражити у народном веровању о покојницима који су умрли насилном смрћу. Наиме, у српској култури је још из древних времена опстао нарочит страх од душа које су умрле неприродним или насилним путем, попут самоубица, утопљеника, оних који су погинули од грома, као и жена које су умрле приликом порођаја.
Сирогојно
Вероватно најпознатије село у Србији смештено је у општини Чајетина у Златиборском округу, на источним обронцима планине Златибор. Развило се око Цркве Светих апостола Петра и Павла саграђене 1821. године, која је заједно са споменичким комплексом стављена под заштиту државе. У Сирогојну се налази и музеј на отвореном, под називом „Старо село”. У оквиру музеја представљена је архитектура, унутрашње уређење кућа, духовно наслеђе, начин привређивања и организација породичног живота људи брдско-планинских предела динарске регије. На пет хектара, колико заузима овај музеј под ведрим небом, смештено је 47 објеката и око 2000 експоната. Сирогојно годишње посети више од сто хиљада туриста.
Заштитни знак села - џемпери од овчије вуне
Традиција израде ручно рађених одевних предмета од вуне у овом селу негује се вековима. Чувене су сирогојнске плетиље, чији се џемпери од овчије вуне украшени препознатљивим златиборским мотивима продају у престижним бутицима широм Европе и света.
Дворци у Војводини
Дворци и летњиковци широм Војводине настајали су током XVIII, XIX и почетком XX века. Одликују се богатством архитектонског, историјског и културног наслеђа и припадају прелазном периоду између барока и класицизма. Као део идентитета народа који су живели на овом простору, они су дубоко уткани у историју, културу и традицију. За ове прелепе грађевине везане су многе легенде које говоре о мистичном животу племићких породица. У Војводини постоје четири дворца која су проглашена за културна добра од изузетног значаја, двадесет и један који је проглашен за културно добро од великог значаја, три која су значајна културна добра и двадесетак који су евидентирани само као културна добра. Познати дворац „Фантаст” у близини Бечеја саградио је велепоседник, народни посланик и добротвор Богдан Дунђерски. Торањ и четири куле направљене су у стилу неоготике, а свечана сала и оба улаза урађени су у неокласицистичком стилу. По жељи Богдана Дунђерског, дворац је наследила Матица српска. Још један значајан дворац који је био у власништву породице Дунђерски налази се у Челареву. Настао је у другој половини XVIII века, a у њему је првобитно живео племић Никола Безереди са својом породицом. Он се касније одлучио на градњу новог Великог дворца, који је по плановима непознатог бечког архитекте саграђен између 1834. и 1837. године. Иако је сама зграда проглашена дворцем, она је служила искључиво као летњиковац Николи Безередију који је поседовао куће у Бечу и Будимпешти. Комплекс је 1882. године продат Лазару Дунђерском. Био је стециште угледних и значајних личности као што су Никола Тесла, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић, Александар Карађорђевић и Лаза Костић.
Боемство Богдана Дунђерског и песма Лазе Костића
Богдан Дунђерски је имао три велике љубави: жене, коње и вино. У дворцу „Фантаст”, који је осликавао његово велико богатство, правио је велике балове на које су долазиле „све женскиње Војводине Српске”, али је само једна успела да освоји његово срце. То је била Мара Бињашки, жена његовог ковача. Када је одлучио да на свом имању подигне Капелу Светог Ђорђа, јер је сазнао да се некада на том простору налазила црква, свом пријатељу Урошу Предићу поверио је да ослика иконостас. Имао је само један услов, да Богородица добије Марин лик. Српски књижевник Лаза Костић је у дворцу у Челареву упознао прелепу кћер Лазара Дунђерског, Ленку, која је била понос породице. Знала је неколико страних језика, свирала је клавир и волела да путује, али је изненада преминула од тифусне грознице у 25. години. Њој у част, Лаза Костић је написао чувену љубавну песму Santa Maria della Salute.
Црква Светог Герхарда у Вршцу
Највећи римокатолички храм у Србији, Црква Светог Герхарда од Сагреда, налази се у банатском граду Вршцу. Овај верски објекат изграђен у стилу неоготске архитектуре спада међу најлепше католичке цркве на Балкану, а многи га погрешно називају катедралом, иако никада није био седиште бискупије. Вршац је био под турском влашћу све до 1716. године, када их је протерао аустријски војсковођа и државник Еуген Савојски. Тада је почела нова епоха града, који постаје седиште новооснованог Вршачког дистрикта. Са одласком Турака, почиње колонизација немачког живља из долине Мозела, који су били познати по виноградарству, а бечка влада је за њих изградила три улице од којих је настало насеље Немачки Вршац. Док су се куће градиле, немачке породице су живеле код Срба. Немачки и српски део били су самосталне општине и паралелно су се развијали све до уједињења крајем XVIII века, када је Вршац постао привредни, административни и културни центар овог региона. Након 135 година од насељавања, код католичког становништва јавила се потреба за већом црквом. Њена градња је отпочела 1860. године, а завршена је три године касније. Црква је подигнута на темељима мање римокатоличке цркве, која је опет била преуређена православна богомоља. Наводно, на том месту је била и џамија, сазидана на темељима српске цркве. Данас је Црква Светог Герхарда од Сагреда понос Вршца.
Историја оргуља у Цркви Светог Герхарда
Овом црквом редовно одзвања звук моћних оргуља које су изузетне по својим карактеристикама. Према легенди, прве вршачке оргуље потичу из Цркве Богородице Марије. Друге, мање оргуље, донесене су из Беча у XIX веку. Данашње пнеуматске оргуље су 1913. године изградили Карл и Липот Витгенштајн из Темишвара. Ове двомануелне оргуље имају чак 35 регистара и 2810 цеви, које дају веома снажан и упечатљив звук приликом миса које се одржавају у цркви.
Шлајз
Шлајз, стара бродска преводница код Бечеја, јединствени је споменик техничке културе подигнут у периоду од 1895. до 1899. године. Саставни је део система Великог бачког канала који је пројектовао угарски племић и инжењер Јожеф Киш. Када је изграђен, канал је постао први пловни пут у Европи, а истовремено је служио и за мелиорацију земљишта. Претеча је данашњег хидросистема Дунав-Тиса-Дунав. Преводница је саграђена након одлуке угарске владе да се пресели ушће канала које се до тада налазило код Бачког Градишта. Врата преводнице и механизам за њихово покретање металне су конструкције, које за то време представљају веома иновативно, маштовито и естетски складно решење које се одлично уклапа у природно окружење. Пројектант је био млади инжењер Хајнц Алберт којег је запослио Иштван Тир, власник акционарског друштва задуженог за организацију и финансирање изградње канала и преводница по Бачкој. Преводница више није у функцији, пошто је после II светског рата изграђена нова у близини.
Чудо технике XIX века
У почетку су капије шлајза покретане ручно, да би потом у непосредној близини преводнице била изграђена и турбина са електричном централом за једносмерну струју. То је била прва таква грађевина у Европи и многи инжењери из Европе долазили су да је проучавају. Постоји податак и да су Јапанци послали једног свог стручњака у Бечеј да изучава ову импозантну грађевину.
Суботичка синагога
Синагога у Суботици је велелепна верска грађевина саграђена 1902. године у стилу сецесије, по пројекту будимпештанских архитеката Марцела Комора и Деже Јакаба. Јакаб је био сарадник чувеног архитекте Едена Лехнера, творца мађарске школе сецесије. Изградњу овог верског објекта финансирала је реформисана Јеврејска општина, како би заменила стару, сувише малу синагогу коју су подигли ортодоксни Јевреји 1817. године. Украси на синагоги су инспирисани мађарским народним мотивима, а оплемењена је и витражима из атељеа Микше Рота и керамиком из печујске фабрике Жолнаи. Изузетна просторна концепција и конструкција објекта дефинисана је са осам челичних стубова под осмоугаоном куполом, која својом монументалном лепотом зауставља дах. Синагога је за почетак XX века представљала својеврсну авангарду, како у конструктивном, тако и у уметничком смислу. Геометријски мотиви на куполи синагоге, од вешто испреплетeних црепова зелене, окер и плаве боје, чине препознатљиви део панораме града. Сводови и лукови у ентеријеру осликани су флоралним мотивима ватреног колорита, а витражи живих боја стварају посебну чаролију у светилишту. Изузетну светлост и доживљај уносе и четири розете са изувијаним витицама, листовима и срцима, каранфилима, љиљанима и лалама нежних тонова зелене, светлољубичасте, црвене, жуте и плаве боје. Цветна орнаментика витража се шири по зидовима, употпуњујући хармоничну слику простора. Суботичка синагога спада међу најлепше грађевине верске архитектуре у стилу сецесије, и представља једну од само неколико очуваних синагога у Србији.
Јединствени верски објекат у свету
Овај изузетни верски објекат представља једину сачувану јеврејску богомољу на свету која је изграђена у мађарској варијанти сецесије. Она је израз двоструког, мађарско-јеврејског идентитета својих градитеља, грађана мултиетничког града који је био трећи по величини у Краљевини Угарској и десети највећи град Хабзбуршке монархије.
Палата Рајхл
Палата Рајхл у Суботици подигнута је 1904. године и представља једно од најупечатљивијих остварења мађарске сецесије, животно дело архитекте Ференца Рајхла. Првобитни пројекат за Рајхлову палату урађен је 1903. године, али га је комисија за улепшавање града одбила са образложењем да објекат са високим приземљем није примерен том елитном месту. Рајхл је након тога изменио пројекат по којем је подигнута спратна грађевина, али је четири године касније банкротирао. Његова породична палата, са свим намештајем и уметничким предметима, била је продата на лицитацији. Тадашња штампа је апеловала на Сенат града да ту буде смештен дом музеја, али тај предлог није прихваћен. Неки од наредних власника објекта били су индустријалац Рафаел Хартман и апотекар Емил Шосбергер, све док половином XX века ту напокон није смештен Суботички музеј. Од 1970. године до данас, у Палати Рајхл налази се Галерија модерне уметности „Ликовни сусрет”.
Живот и инспирација аутора
Архитекта Ференц Рајхл је за свој будући дом и пројектантски биро одабрао једну од најлепших локација у Суботици. Палата са задивљујућим декорацијама и необичним колоритом прво je што посетиоци угледају када возом стигну у град. Аутор је био инспирисан фолклорном уметношћу Трансилваније, њеним сеоским кућама обојеним у јарке боје, изрезбареним капијама од дрвета, баштенским цвећем и нарочито – мотивима стилизованог срца. Рајхл је јако волео да ужива у животу и љубави своје породице. Много новца је трошио на путовања, уметничке предмете и драгоцене материјале за своју палату, због чега је и банкротирао. Ипак, опоравио се од банкротства и доживео је дубоку старост у Пешти.
Градска кућа у Суботици
Градска кућа је грађевина у стилу мађарске сецесије која доминира центром Суботице. Подигнута је по пројекту архитектонског двојца Марцела Комора и Дежеа Јакаба у периоду од 1908. до 1910. године. Ентеријер је након тога украшаван још пуне две године; веома бројни мотиви декорације и орнаменти (цветови лала, листови, срца, паунова пера, флоралне траке) инспирисани су традиционалним елементима мађарске народне уметности. Препознатљиви кров Градске куће прекривен је разнобојним бибер црепом произведеним у печујској фабрици керамике Жолнаи, чувеној по својим иновативним производима. Свечано степениште које води у Велику већницу израђено je од белог камена, док су зидови степеништа обложени тамнозеленим плочицама, такође са печатом фабрике Жолнаи. Прозори Велике већнице су оплемењени раскошним витражима Шандора Нађа, најистакнутијег мађарског сликара сецесије. Са својих 76 метара висине и површином од готово 6000 квадратних метара, Градска кућа представља импозантан спој уметности и занатског умећа.
Заслужни градоначелник
Конкурс за изградњу Градске куће расписао је 1907. године предузимљиви градоначелник Суботице Карољ Биро, са жељом да стару и оронулу градску већницу замени нова, лепша зграда, која ће постати симбол града. Он је продао две хиљаде јутара градског земљишта, песка и пашњака око оближњег села Таванкута, како би са већ спремним новцем сачекао почетак градње. На његову иницијативу, на Палићу је почетком XX века изграђено и прво модерно купалиште са репрезентативним објектима.