Модерно и савремено доба

Читав XX век је био у знаку убрзаног развоја који је променио лице света, а самим тим и Србије. Одабир дела из тог периода која ће обележити будуће епохе је тежак, ако не и немогућ задатак. Ипак, постоје достигнућа која су својим значајем или монументалношћу заслужила да их овде поменемо. У овом поглављу представићемо вам неке од савремених домета српске културе, у нади да ћемо у неком будућем издању допунити поглавље о времену чији смо и ми били сведоци.

Грађевински подухвати

Авалски торањ спада међу најлепше телевизијске предајнике у Европи, а пројектовали су га архитекте Угљеша Бодуновић, Слободан Јањић и академик Милан Крстић крајем 50-их година XX века. Ово грађевинско ремек-дело представља једини торањ на свету који за пресек има једнакостранични троугао, што симболизује српски троножац за седење. Првобитни торањ је срушен приликом НАТО бомбардовања 1999. године, а његова обнова је почела 7 година касније и трајала је до 2009. године. Укупна висина торња је 204,57 метара. Жежељев мост у Новом Саду је био железничко-друмски мост на Дунаву, грађен од 1957. до 1961. године. Аутор пројекта је био инжењер Бранко Жежељ, а мост је представљао јединствени пример градње уз коришћење такозваног пренапрегнутог бетона. Када је завршен, постојале су сумње у његову безбедност. Како би их одагнао, Жежељ се возио на чамцу испод моста приликом тестирања које је подразумевало пролазак теретног воза. Порушен је за време НАТО бомбардовања, а обнова још увек траје. Изграђена средином педесетих година XX века, Хала 1 Београдског сајма је проглашена за непокретно културно добро због својих јединствених архитектонских решења и начина градње. Прекривена је куполом распона од чак 109 метара, највећом на свету направљеном од пренапрегнутог бетона. Тим који је пројектовао халу чинили су архитекта Милорад Пантовић и грађевински инжењери Бранко Жежељ и Милан Крстић. Њена максимална висина износи 30,78 метара, а укупна површина је 21.280 м². Чинећи саставни део изложбеног простора Београдског сајма, хала представља једно од најзначајнијих дела српске архитектуре после II светског рата. Мост на Ади, који повезује београдске општине Нови Београд и Чукарица, отворен је 1. јануара 2012. године. Конструисан је као мост са затегама, са централним пилоном у висини од чак 200 метара. Ово фантастично грађевинско достигнуће данас је видљиво из готово свих делова града, а конструкција тешка 8600 тона један је од најтежих икада подигнутих терета.

У срцу Београда, на Тргу Теразије, налази се зграда хотела „Москва“, изграђена у стилу руске сецесије. Краљ Петар I Карађорђевић ју је свечано отворио 1908. године, а данас је овај објекат под заштитом државе као споменик културе. Зграду су пројектовали архитекта Јован Илкић и група архитеката из Санкт Петербурга. Када је завршена, била је највећа приватна зграда у Србији, а првобитно се звала Палата Росија. Славни гости овог хотела били су Алберт Ајнштајн, Леонид Брежњев, Индира Ганди, Максим Горки и многи други. Храм Светог Саве у Београду је највећи православни храм на Балкану. Подигнут је на месту на којем су спаљене мошти Светог Саве. Конкурс за израду пројекта расписан је 1905. године, али су све активности прекинуте због ратова који су уследили. Након другог конкурса 1926. године, за најуспешнији проглашен је рад архитекте Богдана Несторовића, а градња је коначно започета 1935. године. У целом периоду после II светског рата, све до 1985. године, активности на изградњи су биле заустављене. Када је градња поново отпочела, највеће достигнуће је било подизање куполе тешке 4000 тона, која је била направљена на земљи, а затим је заједно са великим позлаћеним крстом високим 12 метара подигнута на зидове. Подизање је трајало читавих 40 дана. Радови на унутрашњој декорацији и даље трају. Зграда БИГЗ-а доминира београдским насељем Сењак и једно је од најпознатијих остварења српске и југословенске модерне. Изграђена је по пројекту пионира српске модерне архитектуре Драгише Брашована, за потребе тадашње Државне штампарије. Занимљиво је да је облик зграде налик ћириличном слову „П“ и да асоцира на штампарску машину. Током 90-их година XX века, зграда је препуштена немару услед неповољних економских и политичких прилика у земљи. Две зграде које дели београдска Немањина улица, а у којима је смештен Генералштаб Србије, дело су једног од најчувенијих српских архитеката XX века, Николе Добровића. Препознатљива фасада овог здања је израђена од робустног мркоцрвеног камена и мермерних плоча са острва Брач, а изградња је трајала од 1956. до 1965. године. Архитектура зграде је инспирисана изгледом кањона реке Сутјеске, места на којем се одвила једна од битака у II светском рату.

Палата „Србија“, некадашња зграда Савезног извршног већа, подигнута је на основу идејног решења Антона Улриха, Владимира Поточњака, Златка Најмана и Драгице Перак. То је био један од првих објеката на тлу Новог Београда, грађен од 1947. до 1959. године, добровољним напорима омладинских радних бригада из целе бивше Југославије. Поред монументалне спољашњости, посебну вредност представља ентеријер оплемењен врхунским делима ликовне и примењене уметности. Сава центар је највећи конгресни, културни и пословни центар у Србији и један од највећих у Европи. Грађен је од 1976. до 1979. године по пројекту архитекте Стојана Максимовића, а састоји се из три целине - пословне зграде, велике конгресно-концертне дворане и хотела Crowne Plaza. Од отварања, па до данашњих дана, Сава центар је место одржавања бројних значајних међународних скупова и културно-уметничких манифестација. Нова зграда Југословенског драмског позоришта, дело архитеката Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, освојила је бројна признања. Реконструкција старе зграде која је била погођена пожаром, трајала је од 1997. до 2003. године, а идејно решење се заснива на занимљивом концепту спајања старог и новог, односно модерних елемената са првобитним изгледом фасаде. Дворана Београдска арена се налази на Новом Београду и намењена је одржавању различитих спортских, културних, забавних и других манифестација. Њена изградња је почела 1991. године, а прве посетиоце је примила 2004. године. Аутор пројекта је био архитекта Влада Славица. Оно што је нарочито занимљиво у вези са овим објектом, јесте начин израде кровне конструкције, њена монтажа и подизање. Кров се састоји од претходно напрегнутог двопојасног ортогоналног система са три уздужна и четири попречна носача. Читава кровна конструкција тежине 3350 тона је прво изливена на земљи, а затим је подигнута на висину од 26,20 м како би била постављена на своје лежиште. То је био јединствени грађевински подухват у свету, изведен помоћу 96 хидрауличких преса, а цео поступак подизања крова је трајао 16 дана.

Дом Народне скупштине Републике Србије је здање које је грађено од 1907. до 1936. године, недалеко од места на којем је 1830. године прочитан султанов Хатишериф, којим је српски народ добио слободу, а Милош Обреновић постао кнез Србије. Изградња скупштине је у више наврата била прекидана, а пројекти су често мењани. У различитим фазама, ангажовани су архитекте Јован Илкић, његов син Павле, као и руски емигрант Никола Краснов. Он је дао велики допринос уређењу детаља ентеријера и репрезентативности скупштинског здања у целини. Посебан печат је дала скулптура „Играли се коњи врани“ вајара Томе Росандића, која је постављена пред главни улаз у зграду 1939. године. Током II светског рата, у згради се налазила немачка команда, због чега је здање било поштеђено разарања. Тренутно највиша зграда у Србији, а друга по висини на Балкану, јесте Пословни центар „Ушће“. Налази се у општини Нови Београд, недалеко од ушћа Саве у Дунав и висока је 141 метар. Саграђена је 1964. године као „Палата друштвено-политичких организација”, а у њој се налазило седиште Централног комитета Савеза комуниста Југославије, због чега је некада популарно називана „ЦК”. Током НАТО бомбардовања 1999. године, зграда је тешко оштећена, али није срушена због специфичног начина градње. Данас је у њој смештен модеран пословно-трговински комплекс. Овај објекат представља својеврстан симбол великих друштвених промена кроз које је Србија прошла у XX и почетком XXI века. Западну капију Београда, познату и као „Генекс“ кула, пројектовао је архитекта Михајло Митровић у бруталистичком стилу. Састоји се из две бетонске куле повезане мостовном структуром, као и ротирајућег кружног врха у којем је некада био смештен ресторан. Овај облакодер је висок 115 метара и има укупно 35 спратова. Источна капија Београда је популарни назив за три облакодера који се налазе у општини Звездара. Званични назив им је Рудо, по босанском граду у којем је рођен Драгољуб Мићовић, архитекта који је вршио стручни надзор изградње. Сваки од облакодера је висок 85 метара, са по 28 спратова, а аутори пројекта су архитекта Вера Ћирковић и инжењер Милутин Јеротијевић. Својом положајем ове зграде су означавале границу урбаног Београда у време кад су саграђене, за путнике који стижу у град из правца истока.

Споменици и спомен-паркови

Савремени споменици широм Србије подсећају на бројне преломне историјске догађаје у XX веку. Они су симболи по којима препознајемо градове и представљају огледало друштвених и политичких транзиција, као и страдања народа у протеклих сто година. На планини Авала код Београда налази се Споменик незнаном јунаку подигнут у периоду од 1934. до 1938. године. Овај монументални маузолеј је дело једног од најпознатијих југословенских вајара Ивана Мештровића. По жељи краља Александра I Карађорђевића, порушени су остаци средњовековног утврђења Жрнова, и ту је изграђено спомен- обележје у част палим борцима у I светском рату. „Победник” на Београдској тврђави откривен је 1928. године поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Аутор је такође Иван Мештровић, који је фигуру извајао још 1913. године. Она је требало да буде централни објекат монументалне фонтане на Теразијама. Због избијања ратa фонтана никада није изграђена, а споменик је наводно смештен на Калемегдану јер су београдске даме сматрале да је недолично да фигура голог мушкарца буде у центру града. У знак сећања на жртве масакра којег су починили немачки окупатори 1941. године у Крагујевцу, подигнут је меморијални комплекс „Крагујевачки октобар“. У злочину је стрељано око 3000 становника Крагујевца и околине, а међу њима је било око 300 ђака. Најпознатије дело у оквиру меморијалног парка је „Споменик стрељаним ђацима и професорима”, којег је израдио вајар Миодраг Живковић 1963. године. У нишкој општини Палилула, 60-их година прошлог века подигнут је Спомен-парк Бубањ, меморијални комплекс саграђен у сећање на стрељане грађане Ниша и јужне Србије у II светском рату. Дело је вајара Ивана Саболића. У средишњем делу парка су три обелиска различите величине, која симболизују мушку, женску и дечију руку које пркосе непријатељу. Слободиште код Крушевца је место где је за време немачке окупације у II светском рату стрељано око 1650 људи. Данас је то спомен-комплекс, дело вајара Богдана Богдановића. Име је добио по хумци у којој су били посмртни остаци бораца Расинског партизанског одреда, названих слободарима Крушевца. У Јајинцима код Београда немачки окупатори су стрељали око 80.000 Срба, Јевреја и Рома. Године 1988. откривен је споменик вајара Војина Стојића, на месту где се некада налазила највећа гробна рака на том стрелишту. Јеврејски логор Земун налазио се на месту београдског Старог сајмишта, на територији квинслиншке Независне Државе Хрватске за време II светског рата. Првобитно су у њему мучени и убијани само жене, деца и старци јеврејске националности, а затим и други грађани и политички противници. У близини некадашњег логора подигнут је Споменик жртвама геноцида, рад вајара Миодрага Поповића.