Црква Св. апостола Петра и Павла

На 16 километара југозападно од Рашке, на узвишењу на самом улазу у Нови Пазар, налази се најстарији споменик средњовековне црквене архитектуре у Србији. Истраживањима је установљено да је црква Светих апостола Петра и Павла, или Петрова црква, сазидана на древном култном месту као ротонда (сакрална грађевина на централној кружној основи) са куполом. У историјским изворима помиње се као рашко епископско седиште још од X века, док слојеви фресака прате хронологију градитељских промена на храму – најстарије су из IX века, а најмлађе и најочуваније с краја XIII века. Петрова црква је била место најзначајнијих догађаја током првих година владавине Немањића, као што су поновно крштење Стефана Немање по православном обреду, сабор на којем је одлучено да се искорени богумилска јерес и предаја престола Стефану, потоњем Првовенчаном краљу. Око храма је формирана велика некропола са специфичним, монументалним каменим надгробним споменицима посебне вредности. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима, уписана је у Унескову Листу светске културне баштине.

Од паганског светилишта до православне цркве

Према летопису попа Дукљанина, цркву је саградио „краљ Белуш са својим Романима” после победе над рашким жупаном Љутомиром. Међутим, приликом археолошких ископавања откривенa је кнежевска гробница са грчким вазама, сребрним посуђем, ћилибарским зрнима и златним накитом из V века п.н.е., а у северозападном делу цркве пронађен је римски жртвеник. Због тога се сматра да су се на овом месту смењивали пагански храм, ранохришћански храм и средњовековна црква.

Ђурђеви ступови

На месту где су се некада спајали путеви са запада и југа ка истоку, у оквиру средњовековног Старог Раса изнад данашњег Новог Пазара, налази се манастир Ђурђеви ступови. Подигао га је Стефан Немања, родоначелник династије Немањића и творац средњовековне српске државе. Изграђен 1171. године, а осликан четири године касније, манастир Ђурђеви ступови спада у ред најстаријих српских манастира. Након aустро-турског рата 1689. године, последњих 16 монаха који су чинили братство било је приморано да пред најездом Турака побегне на север. Током наредних двеста година, манастир је остављен на ветрометини ратних разарања, све до друге половине XX века, када су почела истраживања и обнова. Као део целине Стари Рас са Сопоћанима, уписан је у Унескову Листу светске културне баштине.

Змајевити жупан

Према писаном сведочанству Немањиног сина, потоњег краља Стефана Првовенчаног, Стефан Немања се за време свог заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу. Мноштво је народних предања о Стефану Немањи. Био је велики освајач и ратник, због чега се код неуког народа усталило веровање да је он Змајевити човек, да се у њега увукла ала и да је зато прождрљив. Према легенди, за ручак је јео печеног вола у којем је био печени ован, у овну печена кокош и у њој печено јаје. Када је једном био на ручку код свог сина Светог Саве, ала се промолила из његових уста, а Сава ју је дограбио и бацио у море.

Стара Павлица

Импресивни остаци Старе Павлице, загонетног манастира чије доба постанка није тачно утврђено, налазе се на десетак километара северно од Рашке. Претпоставља се да манастир потиче из преднемањићког доба, док се први пут помиње у даровној повељи великог жупана Стефана Немање манастиру Студеници. Анализа архитектонског концепта упутила је на поређење са сличним објектима у Грчкој, који су грађени у ХI и ХII веку. Црква је осликавана два пута, а од млађег слоја из XII века остали су прикази јеванђелиста, Распећа и неколико појединачних фигура. Фреске су у великој мери избледеле, док боље очувани фрагменти показују да су биле високог квалитета.

Храм на стени посвећен непознатом свецу

Стара Павлица стоји усамљена, високо на стени изнад пруге која иде долином Ибра. Познија историјска сведочанства наводе податак да је црква подигнута у част и славу Светог Петра, али је остала енигма којем свецу и празнику је била посвећена. Приликом градње железничке пруге тридесетих година XX века, доживела је значајна оштећења, а данас је делимично обновљена.

Студеница

Своју највећу и најзначајнију задужбину, манастир Студеницу, на педесетак километара од Краљева, велики жупан Стефан Немања подигао је у периоду од 1183. до 1196. године, с намером да буде сахрањен у Богородичиној цркви. Након што се одрекао престола и предао власт свом сину Стефану, Немања се замонашио и узео име Симеон, а касније је отишао у манастир Хиландар на Светој гори, где је и умро. О завршним радовима у Студеници старао се његов најмлађи син Сава. Он је изабрао врхунске сликаре и сачинио програм фресака за очеву цркву, а затим је пренео његове мошти у манастир, где се налазе и данас. Под старатељством Светог Саве, Студеница је постала политички, културни и духовни центар Србије средњег века. Манастирски комплекс чине четири цркве: Богородичина црква, Краљева црква, Црква Светог Николе и још једна од које су сачувани само темељи. Архитектонски гледано, Богородичина црква представља складну мешавину романичког и византијског стила. Из таквог споја ће се касније развити посебан рашки стил, у каквом су се подизали најзначајнији српски средњовековни манастири. Студеница се налази на Унесковој Листи светске културне баштине.

Студенички типик и испосница Светог Саве

Свети Сава је у Студеници написао Студенички типик – правило монашког живота у манастиру, који уједно представља и прво самостално књижевно дело написано на српском језику. На десетак километара од Студенице, на падинама планине Радочело, налази се испосница Светог Саве. Како каже легенда, испосница је настала након што се Сава вратио у отаџбину са Хиландара, како би помирио завађену браћу Стефана и Вукана. Сматра се да је управо овде Свети Сава написао чувено „Житије Светог Симеона” и организовао преписивачку школу.

Жича

Као седамнаестогодишњак, Растко Немањић напустио је двор свога оца Стефана Немање и посветио се монашком животу на Светој гори. Почетком XIII века, вратио се у Србију са моштима Светог Симеона Мироточивог, у часу када је земља била уздрмана сукобом између његове браће Стефана, који је носио титулу великог жупана, и Вукана, најстаријег брата и непризнатог владара. Успео је да помири завађену браћу и одлучио да помогне Стефану да сагради Жичу као манастирско насеље. Изабрано место лежи на једнакој удаљености између Цариграда и Рима, што је симболизовало Србију као раскршће између православног истока и римокатоличког запада. Главна манастирска црква је подигнута у рашком стилу. Након стицања црквене самосталности, Жича је постала седиште аутокефалне српске архиепископије 1219. године. У њој су устоличавани епископи и, почев од Стефана Првовенчаног, крунисани владари из лозе Немањића. Према легенди, за свако крунисање пробијана су нова врата, па је манастир познат и као Седмоврата Жича. Крајем XIII века манастир је страдао у нападу Татара, а обновио га је краљ Милутин десетак година касније. Налази се на само шест километара од Краљева, према Матарушкој Бањи.

Стефан на западу, Сава на истоку

Пад Константинопоља под налетима крсташа 1204. године и подела Византије која је трајала скоро током целог XIII века променили су однос снага: са једне стране стајале су државе које су припадале византијском кругу, а са друге државе Латина. У таквим околностима, српски велики жупан Стефан предузима прагматичне кораке како би дошао до краљевске круне. Први корак била је његова женидба венецијанском принцезом Аном Дандоло. Следила су неуспешна настојања да од римског папе Иноћентија III добије краљевски венац, да би се упорност исплатила 1217. године. Тада је Сава послао у Рим свог ученика Методија који од папе Хонорија III добија благослов за крунисање. На сабору у манастиру Жича, Сава је крунисао свог брата Стефана круном донетом из Рима и Стефан је постао први српски краљ – Првовенчани. Међутим, две године касније, Сава одлази у Никеју и од тамошњег цара и патријарха успева да издејствује акт о самосталности српске цркве. Захваљујући томе, Србија је свој курс спољне политике и унутрашњег духовног устројства дефинитивно померила са запада на исток.

Милешева

По узору на свог деду Немању који је основао Студеницу, и на оца Стефана Првовенчаног који је подигао Жичу, краљ Стефан Владислав је у првој половини XIII века саградио манастир Милешеву као своју гробну цркву. У манастиру који се налази недалеко од Пријепоља, 1235. године биле су положене мошти Владислављевог стрица Светог Саве, једног од најпоштованијих српских светитеља. Турци су у XVI веку пренели мошти на београдски Врачар и спалили их у намери да сломе српски дух. У Милешеви је 1377. године крунисан Твртко I Котроманић, сестрић цара Душана, за краља Срба и приморја, а Стефан Вукчић Косача се ту прогласио „херцегом од Светог Саве”, по чему је област Херцеговина добила име. Милешевске фреске припадају најбољим европским остварењима средњег века, а репрезентује их чувени Бели анђео, део композиције Мироносице на Христовом гробу.

Легенда о чуварима Христове плаштанице

Историја манастира Милешева везана је и за братство некадашњих српских витезова, званих „Чувари копља Светог Ђорђа”. Према предању, витезови су чували плаштаницу Исуса Христа. За време крсташких ратова, витезови из реда Темплара долазе до тројице српских витезова који су у малој цркви на Црној стени чували ову реликвију, у намери да је отму. Стотину Темплара ударило је на само тројицу Чувара копља Светог Ђорђа, који нису хтели да поклекну пред бројчано јачим непријатељем. Када је и последњи српски витез изгубио живот, Темплари су помислили да су однели победу, али догодило се чудо: указао се Бели Анђео показујући прстом на плаштаницу док је она нестајала у стени. Управо на месту овог необичног догађаја српски краљ Владислав је подигао своју задужбину.

Сопоћани

Манастир Сопоћани је смештен на петнаестак километара од Новог Пазара, у близини извора реке Рашке, у језгру средњовековне српске државе. Међу високим брдима и каменим литицама, недалеко од престоног места Раса, подигао га је краљ Стефан Урош I. Назив потиче од старословенске речи сопот, што значи извор. Трећи син Стефана Првовенчаног иза себе је оставио задужбину која је лепотом и монументалношћу засенила све до тада изграђене српске цркве. У осмој деценији XIII века краљ је одабрао најбоље цариградске уметнике за осликавање наоса, дела цркве намењеног верницима, као и олтарског простора. Остало је непознато ко су били ови велики уметници, којима у то доба није било равних, што не умањује оцену да јединствене сопоћанске фреске припадају ремек-делима европског сликарства. Међу њима се издваја величанствена композиција Богородичине смрти, насликана на површини већој од 30 квадратних метара. Упркос страдању цркве крајем XVII века и више од 250 година током којих је манастир био напуштен, фреске су одолеле зубу времена. Сопоћани су уврштени на Унескову Листу светске културне баштине.

Конзерватори проучавају сопоћански креч

Професионалци који се баве рестаурацијом и конзервацијом уметничких дела посвећују посебну пажњу материјалима од којих је саткан оригинал. У том смислу је у Сопоћанима одржан семинар о испитивању креча као историјског материјала. Пратила га је практична радионица: из околних каменолома одабран је кречњачки камен какав је коришћен и за зидање Сопоћана, који је затим печен по старој технологији и угашен како би се добио креч најсличнији средњовековном. У радовима на заштити живописа, који су у току, користи се овај креч, справљен по древној рецептури.

Градац

Манастир Градац је задужбина краљице Јелене из рода Анжуја и њеног супруга Уроша I Немањића. Изграђен је између 1277. и 1282. године, за време владавине њиховог сина, краља Драгутина. Смештен је изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина планине Голије, двадесетак километара северозападно од Рашке. Јелена је сахрањена у манастиру, где је почивала до XVII века, када су њене земне остатке понели са собом монаси који су бежали пред турском најездом. Столећима је манастир био напуштен, а његова црква у великој мери обрушена, без кровова и сводова, па су и првобитне фреске лоше очуване. Пошто је црква рестаурисана и изграђен конак, 1982. године манастир је поново оживео. Данас је то женски манастир, у оквиру којег се одржава део програма чувене манифестације „Дани јоргована” у знак сећања на Јелену Анжујску. Градац је специфичан спој три стила: готичког, романичког и српско-византијског, премда суштински прати ток рашке српске архитектуре. Занимљиво је то што се на зидовима главне цркве може уочити црна линија налик пукотини – у питању је олово стављено приликом обнове, како би се визуелно лако раздвојили оригинални делови архитектуре од рестаурисаних.

Легенда о Долини јоргована

Постоје недоумице у вези са пореклом краљице Јелене – једни верују да потиче са Запада, из породице Анжуја, док је други везују за византијску владарску породицу Анђела. Легенда пак каже да је из љубави према Јелени, пред њен долазак у Рашку, краљ Урош наредио да се целим путем којим ће допутовати, кроз долину Ибра од Краљева до Рашке, посаде све врсте јоргована. Одатле и чувена Долина јоргована надомак манастира.

Богородица Љевишка

Црква Богородица Љевишка налази се у Призрену, граду са огромним историјским наслеђем, који је постојао још у античком периоду. Подигао ју је краљ Милутин на самом почетку XIV века, тако што је преуредио старију, ранохришћанску цркву. Најстарије сачуване фреске – прикази Свадбе у Кани, Исцељења слепог и Богородице Елеусе са Христом хранитељем – потичу из треће деценије XIII века. Остале фреске су насликане између 1308. и 1314. године, а дело су дворских мајстора Евтихија и Михаила Астрапе и њихових помоћника. Богородица Љевишка је први очувани споменик дворске сликарске радионице краља Милутина. Поред традиционалних приказа великих празника, Христових мука, чуда и парабола, ту су портрети светаца и српских историјских личности као што су Стефан Немања, Свети Сава и краљ Милутин. У XVIII веку, за време турске власти, црква је претворена у џамију, па су фреске прекривене слојем малтера. Тек педесетих година XX века, приликом истраживања и конзерваторских радова, фреске су се поново нашле пред очима посматрача. Са манастирима Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија, црква Богородице Љевишке уписана је у Листу светске баштине у опасности.

Платон и Плутарх на фрескама манастира

Фреско-сликарство Михаила Астрапе је у своје време предњачило у исказаном интересовању за класичну старину, што на зидовима Богородице Љевишке показују прикази античког филозофа Платона, класичног историчара Плутарха, пророчице – сибиле, персонификације муза, Сунца, Месеца и други слични мотиви. У делу Номоканон, зборнику грађанских и црквених прописа који је саставио Свети Сава и које се сматра првим српским уставом, класично наслеђе је дефинисано као паганско и јеретичко. У складу са стилским променама које доноси византијска ренесанса Палеолога, Милутинов двор је заузео другачији став, о чему сведоче и поменуте представе осликане у Богородици Љевишкој.

Бањска

Манастир Бањска је смештен уз истоимену десну притоку реке Ибар код Звечана, на траси некадашњег калдрмисаног пута који је повезивао Цариград и Дубровник. Саграђен је око 1315. године као задужбина једног од најважнијих владара династије Немањића, краља Стефана Уроша II Милутина. Милутин је Цркву Светог Стефана у Бањској наменио за своје гробно место и ту је и био сахрањен. Ипак, након Косовске битке, његово тело је пренето у оближње средњовековно рударско насеље Трепчу, а касније у бугарски град Софију, где се и сада налази. Сачувана ктиторска повеља Бањске сведочи да је краљ Милутин манастир обдарио огромним властелинством од 75 села и 8 катуна (привремених планинских насеља), као и рибњацима, пчелињацима и воденицама. Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато”, које се спомиње у оновременим летописима и народним песмама. То су били танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, по узору на манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Нажалост, до данас је сачувано само неколико избледелих фрагмената живописа. Градњом манастира је руководио Данило II, бањски игуман и каснији српски архиепископ, који је био близак краљев сарадник и повереник. По стилу градње, Бањска припада рашкој школи, а главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жутој, љубичастој и сивој боји. Његову унутрашњост је некада красила седећа фигура Богородице са малим Христом у крилу, изведена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне стилове романику и готику. Фигура се данас чува у оближњој цркви Соколици, а делови каменог украса фасаде налазе се у Народном музеју у Београду. Године 2004. почели су радови на обнови манастира који је поново постао духовни центар Срба на Косову и Метохији.

Светиња у колективном памћењу народа

Забележено је да је манастир Бањска током XVI века разорен по наредби султана, јер су се у њему скупљали хришћани који су избегли из турског ропства. Храм је у XVII веку претворен у џамију, и тако је остало све до ослобођења у балканским ратовима 1912. године. Међутим, иако је манастир столећима био у рушевинама, народ никада није престао да обилази његове зидине, јер је сачувана свест да је у питању велика светиња.

Грачаница

Грачаницу је саградио краљ Милутин између 1317. и 1321. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у истоименом селу, на десетак километара од Приштине. Подигнут је на старом култном месту, на остацима двеју сукцесивно зиданих цркава. Као задужбина краља Милутина и његове жене Симониде и епископско седиште српске цркве, манастир је обдарен богатим поклонима и имањем. Манастирска црква је осликана најлепшим фрескама Милутинове дворске школе, које се одликују богатством детаља, живим колоритом и динамичним ставовима фигура. Међу мноштвом христолошких циклуса, приказано је и родословно стабло династије Немањића, као и портрети српских архиепископа и патријараха. Страдања у пожарима бележе се 1379. и 1383. године, али је манастир опстао, а његови монаси су развили интензивну уметничку и духовну делатност. Штавише, средином XVI века у Грачаници је радила и једна српска штампарија. У време Велике сеобе храм је напуштен, а након II светског рата служи као женски манастир. Од првобитне велике ризничке збирке преостало је тек неколико репрезентативних старих икона. Са манастирима Дечани и Пећка патријаршија, као и црквом Богородице Љевишке, Грачаница је уписана у Листу светске баштине у опасности.

Симонидина фреска као песничка инспирација

Симонида је била једина ћерка византијског цара Андроника II коју је отац, као гаранцију мира са Србијом, са пет година послао да буде невеста времешном српском краљу Милутину. Остала је запамћена као лепотица, а њен лик је приказан и на фресци у манастиру Грачаница. Фреску су турски окупатори тешко оштетили, а чувени српски песник Милан Ракић опевао je лепоту младе краљице у својој песми Симонида, која почиње речима: „Ископаше ти очи, лепа слико”.

Високи Дечани

Високи Дечани се налазе југозападно од града Пећи, поред речице Дечанска Бистрица, испод планинског венца Проклетија. Манастир је заједничка задужбина краља Стефана Уроша III Немањића и његовог сина Душана, потоњег цара. Историја манастира бележи податак да се Свети Сава указао Стефану Дечанском, показавши му место на којем треба да подигне своју задужбину. Радове је надгледао архиепископ Данило II, који је окупио мноштво вештих уметника и зидара, а главни мајстор приликом изградње био је католички монах фра Вита из Котора. После смрти краља Стефана, његово дело наставио је Стефан Урош IV Душан, који је и завршио изградњу манастира 1335. године и потом се старао о живописању цркве. Храм припада рашком стилу српске архитектуре, док је епитет „високи” стекао због чињенице да је црква са куполом висока 28 метара. У питању је највећа српска средњовековна грађевина. Дечани су уписани у Унескову Листу светске баштине.

Чудо које је отерало освајаче и „ванземаљске” фреске

Мошти свете Јелене Дечанске, кћери краља Милутина и сестре Стефана Дечанског, похрањене су у Високим Дечанима, где се налазе и данас. Легенда каже да се из њеног гроба надвио пламен који је зауставио турску војску, када су покушали да 1692. године Високе Дечане претворе у џамију. За фреске је пак везана и једна савремена научно фантастична теорија завере. Наиме, фреско-писци су на необичан начин представили Сунце и Месец, у жељи да персонификују тугу у часу Христовог распећа. Маштовити појединци су ту стилизацију тумачили као долазак ванземаљаца, што стручњаци одбацују.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је манастирски комплекс надомак Пећи, на улазу реке Пећке Бистрице у Руговску клисуру. Састоји се из четири цркве подигнуте у периоду између XIII и XIV века. Из Жиче је крајем XIII века овде премештено седиште српске архиепископије, која је 1346. године захваљујући цару Стефану Душану уздигнута на ниво патријаршије. Након пада Смедерева и смрти патријарха Арсенија II у другој половини XV века, патријаршија је укинута, а њено подручје је потчињено Охридској архиепископији. За обнављање Пећке патријаршије 1557. године велику заслугу имао је турски везир Мехмед-паша Соколовић, Србин из источне Босне одведен у турско ропство путем данка у крви. Он је на престо обновљене српске Патријаршије поставио свог сродника, Макарија Соколовића. Обнова Пећке патријаршије, духовног и културног средишта српских крајева под турском владавином, имала је огроман значај за оживљавање градитељске, сликарске и књижевне делатности, обнављање и изградњу храмова. Крајем XVII века, за време аустро-турског рата, патријаршија је значајно страдала. Тада су ове крајеве напустили многи Срби, укључујући и патријарха Арсенија III Чарнојевића. Године 1776. Турци су манастир потчинили Цариградској патријаршији. Најстарије фреске потичу из XIII века и убрајају се међу најлепше у тадашњем српском сликарству. Целокупна историја стилова средњовековног зидног сликарства може да се види на зидовима пећких цркава. У богатој ризници чувају се примерци од непроцењиве уметничке вредности, рукописне књиге, иконе и дела примењене уметности од XIV до XIX века. Пећка патријаршија је уписана у Унескову Листу светске баштине у опасности.

Дрво старо 750 година сведок великих историјских прекретница

Недалеко од улаза у цркве комплекса Пећке патријаршије, налази се стабло „шам-дуд”, које је засадио архиепископ Сава II, син Стефана Првовенчаног, негде између 1263. и 1272. године. Према историјским сведочанствима, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић 1690. године започео велику сеобу Срба у северне крајеве, управо под тим стаблом је одржан сабор пред полазак.

Раваница

Раваница је манастир у близини града Ћуприје, који је подигао кнез Лазар Хребељановић седамдесетих година XIV века. Фреске су осликане само неколико година пред Косовску битку у којој је овај владар погинуо, а манастирска црква је ограђена чврстим одбрамбеним зидом са седам кула. Као један од најзначајнијих културних споменика у Србији, Раваница сведочи о историји прогона српског народа након судбоносне битке која се догодила 28. јуна 1389. године. По својим естетским карактеристикама, Раваница означава почетак моравског стила српске црквене архитектуре. На сачуваним фрескама могу се приметити новине у избору тема и циклуса, као и прозрачност и промене у моделацији, што ће касније постати правило у осликавању храмова Моравске Србије. У цркви се чувају мошти задужбинара – кнеза Лазара.

У Раваници сахрањен највећи јунак српских епских песама?

Током недавно спроведених археолошких истраживања, откривено је да се унутар раваничке цркве налази још једна гробница која до скоро није била позната, и то у непосредној близини места на којем је стајао Лазарев саркофаг. Нејасно је због чега је непознати властелин са мачем сахрањен близу кнеза Лазара, а постоје и претпоставке да се овде крије вечно коначиште легендарног епског јунака Милоша Обилића.

Манасија

Манастир Манасија, познат и као Ресава, налази се у непосредној близини Деспотовца, у Поморавском округу. Представља један од најлепших споменика српске средњoвековне културе и најзначајнију грађевину моравског стила. Подигао га је деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, у првим деценијама XV века, а убрзо је постао културни центар тадашње деспотовине. Манастирски комплекс је у потпуности окружен моћним зидинама које су служиле за одбрану. Утврђење је ојачано са 11 кула, од којих је највећа Деспотова кула. Иако је сачуван само мањи део фресака у манастирској цркви, живопис Манасије спада у највеће домете сликарства средњег века. Најзанимљивија је композиција на западном зиду цркве, на којој деспот Стефан држи повељу у једној руци, а у другој модел храма. Године 1456. манастир је страдао у пожару, када је умро и наследник Стефана Лазаревића, деспот Ђурађ Бранковић. Турци су то искористили да освоје Манасију, што је убрзо довело до пада читаве државе под османску власт. Почетком 80-их година XV века, Манасија је постала турско утврђење у којем је обитавало седамдесетак војника, а занимљиво је да су два калуђера и даље живела у манастиру. Временом, са померањем граница на север, Манасија је за Турке изгубила одбрамбени значај.

Деспот Стефан, ратник и књижевник

Приликом реконструкције почетком XXI века, у манастирској цркви су откривени земни остаци за које је најсавременијим и најпоузданијим истраживачким методама утврђено да припадају деспоту Стефану Лазаревићу. Деспот Стефан Лазаревић једна је од најистакнутијих личности не само политичког, већ и књижевног живота средњовековне Србије. Прошао је многа ратишта од Ангоре до Ровина, а кроз бројна путовања имао је прилику да упозна живот и културна богатства других земаља. Говорио је и писао на српскословенском, а знао је и грчки и латински језик. Био је преводилац и писац. „Слово љубве” – његово најзначајније дело – одликују елементи ренесансе и световног погледа на свет, па и читава његова владавина одише новим духом, када се у српској култури јављају зачеци хуманизма.

Каленић

Богдан, угледни ризничар деспота Стефана Лазаревића, подигао је овај манастир током друге деценије XV века. Каленић се налази недалеко од Рековца у Поморавском округу. Архитектура Каленића припада моравском стилу, а занимљива је чињеница да је ово један од ретких српских средњовековних манастира који над прозорским отворима има исклесане не само животињске, већ и људске ликове. Његове фреске спадају у врхунска остварења прве половине XV века. Први пут се помиње у периоду од 1476. до 1478. године у пореским пописима које су вршили турски освајачи, као манастир Пречисте у Левчу. Мошти једног од најзначајнијих владара из династије Немањића, Стефана Првовенчаног, чуване су у манастиру Каленић у периоду од 1815. до 1839. године, када су пренете у Студеницу.

Лепота која опчињава

Лепота Каленића је широко позната, али се посебно истичу његове фреске. Основна карактеристика каленићког сликарства jeсте лирски и поетски израз који је наглашенији од наративног, и који је изведен по узору на цариградску уметност. Фреске посвећене прослављању Христовог овоземаљског живота заузимају средњу зону наоса, заједно с циклусом Чуда. Неке сцене, попут Свадбе у Кани, спадају у највећа достигнућа византијског сликарства. Иако нису откривени потписи твораца фресака у Каленићу, сматра се да је сликар по имену Радослав, аутор минијатура у Четворојеванђељу духовника Висариона (Радосављево јеванђеље), био главни мајстор сликарске групе која је осликала храм. У чувеној збирци песама „Усправна земља”, једног од најбољих српских песника Васка Попе, налази се и песма „Каленић”, у којој он на себи својствен начин изражава дивљење лепоти овог манастира.

Печат кнеза Стројимира

Златни печат (типар) кнеза Стројимира потиче из друге половине IX века, периода пре владавине династије Немањића, и представља најстарије материјално сведочанство о постојању српске државе у средњем веку. На његовој предњој страни налази се двоструки крст у кругу, као и испис на грчком писму: „Боже помози Стројимиру”. Стројимир је био средњи син кнеза Властимира (830-851), владара који се сматра творцем српске државе и по којем је названа династија Властимировићи. Једини сачувани историјски извор у којем се спомиње Стројимир Властимировић јесте спис Константина Порфирогенита „О управљању царством”. Из њега се може закључити да је, као Властимиров средњи син, требало да наследи српски престо, али је његов брат Мутимир склопио савез са дотадашњим непријатељима Бугарима и завладао као кнез. Тада је Мутимир послао Стројимира и осталу браћу у Бугарску, али није познато да ли су се принчеви икада вратили у Србију. Печат је личан, сачињен у некој од византијских златара у Атини, Солуну или Цариграду, а само његово постојање претпоставља да је у тадашњој Србији постојала администрација, односно архива и канцеларија при двору. Двоструки крст на печату сугерише да је његов наручилац био хришћанин. Неки стручњаци сматрају да се на основу прстена може претпоставити да су и преци наручиоца били хришћани, што је супротно схватању да су српски владари примили хришћанство између 867. и 870. године. Алкица на врху печата показује да је он, поред основне намене, био и део накита, ношен око руке или врата као амајлија. Печат се данас чува у Историјском музеју Србије.

Аукција и потешкоће приликом откупа

Печат, који је био у приватном власништву и чије постојање није било познато јавности, појавио се на аукцији која је 2006. године одржана у Минхену. Српско Mинистарство културе је ту информацију добило само неколико дана пре одржавања аукције, након чега је поверено конзулату Србије да учествује у надметању. Међутим, бугарски колекционари су понудили велику суму новца да печат буде изузет са аукције јер су проценили да има велики значај и за историју Бугарске. Залагањима вицеконзула Србије, печат је ипак успела да откупи српска страна.

Споменици ћириличне писмености

Ћирилица је писмо које се, осим у српском, користи у још неколико словенских језика, као и у језицима земаља бившег Совјетског Савеза. Највећи број слова овог писма заснован је на грчком алфабету, док неки знакови представљају упрошћене облике слова из глагољице. За највероватније творце ћирилице сматрају се Климент Охридски или Константин Преславски, ученици Ћирила и Методија, браће просветитеља из Солуна који су ширили писменост и хришћанство међу паганским Словенима. На странама које су пред вама, представићемо најзначајније споменике ћириличног писма српског народа.

Мирослављево јеванђеље

Најзначајнији српски рукопис из XII века сведочи о пореклу укупне ћириличне писмености код Срба и Јужних Словена уопште. То је превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Свете Софије, а писан је на старословенском језику српске редакције и рашке ортографије. Запис на последњем, 181. листу, говори да је његову израду наручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је вероватно било намењено његовој задужбини – Цркви Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано. Минијатуре, иницијали и заставице Мирослављевог јеванђеља спадају у најлепше српске средњовековне књижне украсе. Елементи западног, романског стила, нарочито се запажају у начину цртања мотива и примене боја. Рукопис се данас чува у Народном музеју у Београду.

Вуканово јеванђеље

Уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији је споменик ћириличне писмености средњег века. Сматра се да је овај рукопис настао недалеко од града Раса, а садржи укупно 189 пергаментних листова. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за жупана Вукана. Ипак, пошто је Вуканово име исписано на претходно брисаном месту, треба задржати резерву према идентификацији наручиоца. Анализе су показале да су у раду на рукопису учествовала четири писара и један коректор. Док прва три писара (међу којима је и старац Симеон) припадају традицији рашке писарске школе, рукопис четвртог писара је под утицајем латинске културе и образовања. Вуканово јеванђеље се данас налази у Националној библиотеци у Санкт Петербургу.

Похвала кнезу Лазару

Почетком XV века, монахиња Јефимија извезла је Похвалу у част кнеза Лазара. Дело је направљено као покров преко ковчега и сматра се врхунским достигнућем везиљске уметности, а извезена песма у прози спада међу најлепше у средњовековној књижевности. Монахиња Јефимија је рођена око 1350. године, пре замонашења носила је име Јелена и била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића. Похвалу кнезу Лазару саставила је непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре) 1402. године, када су Лазареви синови Стефан и Вук као Бајазитови вазали отишли преко мора у бој против Монгола. Основни мотив за настанак Похвале јесте Јефимијино дубоко поштовање и захвалност кнезу Лазару, кога је описала као великог човека, ратника и мученика. Песму прожимају родољубива и племенита осећања, а извезена је позлаћеном жицом на црвеној свили. Покров се данас чува у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Битка код Ангоре

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 1402. године између османских Турака које је предводио султан Бајазит I и Монгола под командом владара Тимур-Ленка. Тимур-Ленк је из битке изашао као победник, а турски султан је пао у заробљеништво и убрзо умро. У Бајазитовој војсци је било око 2000 Срба које је предводио Стефан Лазаревић. Уз њега су били његов брат Вук и сестрићи Гргур и Ђурађ, синови Вука Бранковића. Када је Стефан Лазаревић видео да анадолски одреди напуштају битку, у три наврата је покушавао да извуче опкољеног султана са бојног поља, али је тврдоглави Бајазит одбијао повлачење. На крају, велики везир Џандарли Али-паша издао је наређење да се османски одреди повуку, а кнез Стефан је успешно обезбедио повлачење Бајазитовог сина Сулејмана. Дуж овог пута у близини Анкаре и данас постоји топоним Срп гази (српски победник), који сведочи о јунаштву српске војске. Према каснијим османским хроникама, Тимур-Ленк је био задивљен храброшћу српских ратника, па је наложио да се заробљени Срби пусте заједно са својим коњима и оружјем. Задржао је седамдесет српских неимара, јер су му Византинци потврдили да су вешти у изградњи камених мостова, кула и богомоља попут Млечана.

Душанов законик

Уз Законоправило Светог Саве, Душанов законик представља најзначајнији документ српског средњовековног права. Проглашен је на сабору властеле и црквених великодостојника 21. маја 1349. године у Скопљу, а допуњен на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Усвојен је са циљем да се, након проглашења Душана Немањића за цара Срба и Грка, држава уреди прописима који би важили за цело царство и за све поданике. Душан је Закоником покушао да уреди своју државу по угледу на Византију, с обзиром на то да је имао идеју да његово царство заузме место урушене империје. Такође је желео и да обузда захтеве српске властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила, па је децентрализација слабила државну власт. У време настанка Законика, мало европских држава је имало на овај начин уређен и кодификован правни систем. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоје 24 преписа. Најстарији је струшки препис из 1373. године, који није сачуван у целости. Атонски препис потиче из 1418. године, а из тог времена је и студенички препис. Из XV века су хиландарски, бистрички и призренски препис, који има најбогатији текст. У раковачком препису са почетка XVIII века, налази се само последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.

Вредности Душановог царства

Ево неких занимљивих чланова Душановог законика:

О псовању властеоском

55. И ако властелин, или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; ако ли себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди.

О лажном писању

138. Ако се нађе у чијем хрисовуљу слово лажно преписано, нађу се слова исправљана и речи преудешене на друго, што није заповедило царство ми, ти хрисовуљи да се раздеру, а онај више да нема баштине.

О закону

171. Још заповеди царство ми: Ако пише писмо царство ми, или из срџбе, или из љубави, или из милости за некога, а то писмо разара законик, није по правди и по закону, како пише законик, судије томе писму да не верују, него да суде и врше како је по правди.

О судијама

172. Све судије да суде по законику, право, како пише у законику, а да не суде по страху од царства ми.

Стећци

Стећци су средњовековни надгробни споменици начињени од великих каменова, често са уклесаним разноврсним украсима и натписима. Настајали су у периоду од XI до краја XV века. Најзначајније некрополе стећака у Србији налазе се у Перућцу, затим у селима Растиште на Тари и Хрта код Пријепоља. Мраморје или Багруша у Перућцу код Бајине Баште спада у најочуваније некрополе и потиче из XIV века. На овим стећцима нема натписа, а на реткима од њих забележени су мотиви круга, полумесеца, мача и штита. У селу Растиште постоје два гробља са стећцима различитих облика, међу којима су пронађена три са мотивима мача, лука и стреле. Око 16 километара југозападно од Пријепоља, у селу Хрта, налазе се два средњовековна гробља чија су обележја у великом броју украшена различитим уклесаним и рељефним мотивима. Ту је смештено око осамдесет споменика оријентисаних у правцу исток-запад. Највише је стећака са уобичајеним натписима уклесаним у знак сећања на покојника и на оне који су споменик подигли. Одређени број стећака носи филозофске натписе са кратким мудростима о животу и смислу постојања. Занимљиво је да у њима нема јединственог погледа на свет, већ сваки истиче своја засебна искуства и закључке. Стећци не наглашавају верску припадност покојника. Некрополе стећака у Перућцу, Растишту и Хрти део су ширег феномена средњовековног сахрањивања на Балкану, како су према заједничкој номинацији недавно и уписани у Унескову Листу светске културне баштине.

Порекло, припадност и значај

„Компаративним проучавањем проширио се распон појединих хипотеза, а једна од најувјерљивијих јесте, да се у тим саркофазима одражавају елементи оне древне праскулптуре, коју су Славени донијели са собом у своју нову балканску постојбину и која их по својим стилским елементима повезује са скулптуром Балтика и Кавказа и скитско-сарматским мотивима у једну цјелину. Сви ти надгробни споменици су монолити, често груби, тако да већ својом суровошћу дјелују монументално као плоче којима је задатак да трају стољећима, симболиком своје пркосне грубости, која не признаје никаква стила осим свог властитог.”*

*Одломак из књиге Мирослава Крлеже, О религији

Тврђава Рас

Тврђава Рас се налази на десетак километара од Новог Пазара, у области која је у време средњoвековне династије Немањића била центар српске државе. Археолошка истраживања су показала да најстарији трагови фортификација датирају из доба касне антике. Напуштена античка тврђава је обновљена крајем IX и почетком X века, када је била бугарско упориште на западу у рату са Србима. У XI веку Рас пада у руке Византије, да би почетком XII века, у времe владавине Joвaнa II Koмнина, био подигнут нови кастел на месту старог утврђења. Рас у XII веку постаје једно од најважнијих упоришта српске државе. Поред утврђивања бедемског одбрамбеног система, у самој тврђави настају многа нова здања, а посебно се истиче резиденцијални комплекс у северном делу утврђења. Током четврте деценије XIII века, цело утврђење је уништенo у пожару, након чега више није обнављaно.

Средиште средњовековне државе

Значај тврђаве Рас за српску средњовековну државу може се видети из налаза у богатим археолошким слојевима који датирају из друге половине XII века и првих деценија XIII века. Међу налазима из резиденцијалног комплекса, посебно је занимљиво увезено трпезно посуђе из различитих крајева Европе: од континенталне Грчке и егејских острва, преко jужне Италије и Медитерана, па све до Помераније на северу и суседне Бугарске на истоку. У самој тврђави је у току владавине Стефана Радослава (1228-1233) радила ковница у којој је кован први српски новац. Према досадашњим сазнањима, краљ Радослав је започео ковање новца у Солуну, да би 1230. године отвoрио ковницу у Расу. Занимљиво је да су сви примерци првог српског кованог новца откривени управо у слојевима уништења града, у којима су јасно уочени трагови великог пожара из 1233. године.

Београдска тврђава

Византијски цар и историчар Константин Порфирогенит забележио је да су око 630. године Срби стигли до Сингидунума. Белина кречњачког камена, од којег је подигнута Београдска тврђава, вероватно је утицала на настанак словенског имена града. Назив Београд се први пут спомиње 16. априла 878. године, у писму папе Јована VIII бугарском кнезу Борису. У периоду од IX до XV века, град је био у рукама Византије, Угарске, Бугара, док је једно време, након што се повукао са српског престола, њиме владао и Драгутин Немањић. После битке код Ангоре 1402. године, Стефан Лазаревић је од византијског цара добио титулу деспота, а од угарског краља Жигмунда Београд на управљање. Током његове управе градом, тврђава коју су Османлије 1397. године разрушиле обновљена је и значајно проширена. Обновљен је стари кастел који је претворен у деспотов утврђени дворац, а затим и западно подграђе за које је подигнуто Ратно пристаниште. Радови на проширењу утврђења су трајали све до смрти деспота Стефана 1427. године, а у самом граду се од 1405. године налази престоница Србије која је до тада била у Крушевцу. После Стефанове смрти, Београд бива враћен Угарима који га додатно ојачавају због све веће опасности од Турака, који су га три пута опседали. Тек током треће опсаде 1521. године, под вођством султана Сулејмана Величанственог, Београд пада у руке Турака. Тако остаје све до 1688. године, када Аустријанци освајају тврђаву и претварају је из средњовековног у артиљеријско утврђење.

Кулa Небојша

Једна од најпознатијих кула у оквиру Београдске тврђаве јесте Кула Небојша. Добила је име од одричног облика глагола „бојати се”, што значи да се кула не боји непријатеља и да је неосвојива. Сматра се да су је изградили Угари како би се заштитили од турских напада са реке. Током векова је више пута обнављана, јер су је оштећивали артиљеријски напади бројних освајача. За време турске владавине, унутар куле су погубљивани побуњеници, а најпознатија жртва био је славни грчки револуционар Рига од Фере. У епској песми „Почетак буне против дахија”, која пева о почетку Првог српског устанка, Филип Вишњић помиње Кулу Небојшу као место драматичног пророчанства о пропасти дахија:

„Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију;
У тепсију зв’језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.”

Маглич

Око двадесет километара јужно од Краљева налази се Маглич, тврђава коју је по свему судећи подигао српски архиепископ Данило II током треће или четврте деценије XIV века, на месту неке старије мање утврде. Неправилан, издужен облик утврђења произишао је из положаја Маглича – смештен је на уској заравни на врху стеновитог гребена, на неравном и тешко приступачном терену. Са источне стране, која је лако приступачна, гребен је пресечен уклесаним ровом. Река Ибар, која ту прави окуку, окружује га са три стране. Тврђаву чине моћни бедеми са укупно осам кула. Главна и највећа кула налазила се на приступачној страни, где је такође постојала и капија кроз коју се улазило у тврђаву. Унутар тврђаве налазила се палата, црква и још три грађевине зидане од камена, чији су делови и до данас очувани. Град су освојили Турци убрзо након пада Смедерева 1459. године. Са турским освајањем град губи на значају. После турског пораза код Беча 1683. године, Света лига (савез Пољске, Млетачке републике и Светог римског царства) продире на територију Србије, у којој тада избија устанак. Устаници су ослободили Маглич и Козник, одакле су отпочели нападе на османлијске посаде у другим насељима. Устанак је на крају пропао, а утврђење је напуштено и препуштено зубу времена. Замак је данас истражен и конзервиран, а неки делови су реконструисани.

Седиште великог хроничара и духовника

Врло је вероватно да је тврђава служила као сигурно место за збег Жичке архиепископије, а извесно је да је био и повремена резиденција српског архиепископа Данила II. Он је у XIV веку из Маглича управљао црквеним и државним пословима, а унутар градских зидина организовао је и писање црквених књига. Једина је личност из доба Немањића која се по историјској важности може упоредити са члановима најзначајније српске династије. На овом месту он се посветио књижевном раду, у којем се посебно истичу његова житија владара и архиепископа. Био је свестрана личност - игуман Хиландара, као и других српских манастира, али и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, просветитељ.

Ново брдо

Ново брдо је рударски центар средњовековне Србије, који се налази на око 40 километара источно од данашње Приштине, на Косову и Метохији. Први пут се помиње у историјским изворима 1319. године. Тврђава је вероватно и саграђена у том периоду, као заштита рударског комплекса, који је убрзо постао најзначајнији рударски центар у Србији. Сама тврђава се састоји из релативно мале цитаделе и пространог доњег града. Цитадела се налазила на самом врху брда и била је одлично заштићена – опасана двоструким бедемом са шест јаких кула. Око доњег града су бочни зидови кретали од цитаделе, а на њиховим крајевима се налазила по једна одбрамбена кула. Куле су биле спојене великим полукружним бедемом, који је затварао градску одбрамбену утврду. На источној страни тврђаве налазило се велико градско насеље, у којем је уочљив велики број камених зграда, квартова и некадашњих улица. У центру се налазио трг, а у његовој непосредној близини катедрала Светог Николе и неколико мањих цркава. Поред градског језгра, комплексу припада и неколико мањих насеља која су била смештена око рударских окана, и више мањих утврда које су чиниле одбрамбени систем за та предграђа. Остаци ових насеља и утврда постоје и данас, али су још увек неистражени.

Међу најзначајнијим градовима тадашње Европе

Сребро са примесама злата које је вађено у Новом брду, било је познато широм Европе. Српски краљеви су доводили рударе Сасе да подстакну развој рудника, па отуда и данас остаци католичке цркве Свете Марије Новобрдске у околини тврђаве. У доба владавине цара Душана, у Новом брду отворена је царска ковница новца, која је касније, у време кнеза Лазара, ковала сребрни новац на којем је био само испис имена Новог брда (moneta argentea novo monte – сребрни новац Ново брдо). Током владавине деспота Стефана, приход из новобрдских рудника био је изузетно значајан за српску државу. Ново брдо је било важан економски и рударски центар, чији се значај препознавао и изван граница Србије. Константин Филозоф, бугарски средњовековни писац и хроничар, описује га као „град сребрни и у истину златни”. Млетачки картограф фра Мауро на својој карти света ову локацију уписује великим масним словима, а турски хроничар Дурсун-бег средином XV века бележи да је Ново брдо било „средиште свих земаља” и „сав као један мајдан злата и сребра”.

Голубачка тврђава

Голубачка тврђава смештена је на високим литицама на улазу у Ђердапску клисуру, на специфичном неприступачном терену. Тачно време настанка тврђаве није утврђено, али је вероватно саграђена почетком XIV века. Тврђава се први пут помиње 1335. године. Састоји се из две целине – унутрашњег и спољног утврђења. У горњем делу унутрашњег дела налази се донжон кула, која са три додатне куле чини посебан одбрамбени комплекс. Уз њих су били смештени и посебан стамбени објекат, житница и цистерна – грађевине потребне за одбрану од дуготрајне опсаде тврђаве. Ово је вероватно најстарији део утврде. У приобалном делу се налазила велелепна палата у којој је боравио командант, а чији последњи спрат је такође имао одбрамбену функцију. Поред палате је, ради одбране, саграђена велика четворострана кула. Спољашње утврђење је далеко веће по површини. Унутар њега се налазило више различитих грађевина, а у приобаљу је постојало речно пристаниште заштићено осмоугаоном топовском кулом, коју су подигли Турци крајем XV века.

Завиша Црни – пољски витез

На улазу у тврђаву се налази спомен-чесма са бронзаном таблом, која на први поглед збуњује посетиоце. На табли је, наиме, на српском и пољском језику исписано: „У Голупцу је погинуо од Турака 1428. године чувени пољски витез, симбол храбрости и честитости, Завиша Црни. Слава јунаку.” Како је пољски ритер стигао до Дунава, хиљаду километара од своје постојбине, и славно положио свој живот? Почетком XIV века, тврђава Голубац је на чудан начин, без борбе, пала у руке Турцима. Угарски краљ Жигмунд је, сматрајући турско утврђење на Дунаву великом опасношћу, започео опсаду Голупца у априлу 1428. године. Позиву да се прикључи краљевој војсци одазвао се и Завиша Црни, који је већ стекао славу у многим биткама и на многобројним турнирима, а част витешком заклетвом да се никад неће из битке повући, а камоли из ње побећи. Нажалост, у последњи час је стигла очекивана помоћ турској посади. Велика турска војска, под командом султана Мурата II, разбила је трупе угарског краља и стигла пред тврђаву. Расуло које је настало међу нападачима било је толико да је и сам Жигмунд у последњи мах спасао главу. Једини који се одржао и који је бранио одступницу краљу и његовој војсци био је управо Завиша. Када су се остаци разбијених трупа докопали леве обале Дунава, угарски краљ је више пута слао бродове, како би се и Завиша повукао. Завиша, веран својој витешкој заклетви, упорно је враћао краљу празне бродове. Турци су га на крају заробили, погубили, а главу послали у Истанбул. Према легенди, локално становништво је Завишино тело покопало са свим почастима у порти манастира Туман.

Бачка тврђава

Најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине јесте Бачка тврђава, у близини Бача, места по којем је цела Бачка добила име. Настанак замка се везује за период од 1338. до 1342. године, али је облик који данас видимо добио у XV веку. Радове на утврђивању и прилагођавању новим војним потребама водили су надбискупи, који су често били и жупани. Обимне радове на реконструкцији обавио је надбискуп Петрус де Варда, који је од 1490. до 1495. године наложио доградњу елемената за артиљеријско ратовање, као што су топовски отвори, барбакан и истурена одбрамбена кула која је, испред главног рова, бранила прилаз тврђави. У склопу утврде доминира моћна четворострана донжон кула, која је представљала једну од најбољих угарских војних грађевина XV века. У том периоду је дограђена и палата код северне куле, а на основу декоративне пластике у стилу ране ренесансе, стиче се утисак да су радове изводили италијански неимари, који су у то доба градили за потребе двора у Будиму.

Опис Евлије Челебије

О лепоти Бачке тврђаве и њене донжон куле, приликом посете 1665. године оставио је запис познати турски путописац Дервиш Мехмед Зили, познатији као Евлија Челебија: „То је дивна тврђава на једном језеру које добија воду из Дунава, има четвороугаони облик, а сва је сазидана од цигле... У овом граду налази се још једна велика кула; то је права косморама, која је окренута према језеру. На њој се налази дивно одмаралиште попут царског. То је дворац леп као Хавернек; у њему се састају сви просвећени и искрени пријатељи из града да се одморе и разоноде.”

Ужички град

Остаци Ужичког града леже на високом и тешко приступачном стеновитом гребену, који са три стране окружује река Ђетиња. Тврђава је подигнута како би штитила каравански пут који је спајао Моравску долину са Босном, Херцеговином и Дубровачком републиком. Саграђена је средином XIV века и припадала је великом жупану Николи Алтомановићу. Тврђава је са три стране постављена на вертикалне литице, које се скоро окомито спуштају у реку Ђетињу. Према јединој приступачној страни, саграђена је мала елипсоидна цитадела са јаком полукружном кулом. Од овог најбоље утврђеног дела, самом ивицом окомитих литица, пружају се бедеми, у чијем саставу се налази и капија. Њену одбрану је чинила једна масивна кула којој се приступало преко дрвеног моста над стеновитим понором. Бедеми су се низ литице пружали до саме реке, где је била подигнута Водена кула – седмоспратно, добро утврђено здање. Водена кула, која је служила за снабдевање водом током опсаде, изузетно је остварење војне архитектуре чак и ван граница тадашње Србије.

Савез против господара Ужичког града

Вероватно најзначајнији догађај у историји тврђаве одиграо се у новембру 1373. године. Здружене војске кнеза Лазара и бана Твртка, потпомогнуте одредима краља Мађарске Лајоша I које је предводио мачвански бан Никола Горјански Старији, опселе су у њој Николу Алтомановића. Услед артиљеријских напада, Никола се брзо предао и ту је по наредби Стефана Мусића ослепљен, а земље којима је управљао међу собом су разделили победници. Никола Алтомановић (Војиновић) био је српски обласни господар и ратник који је владао простором од Рудника на северу до Јадранског мора на југу, граничећи се са Дубровачком републиком. Након Маричке битке, постао је један од најмоћнијих српских великаша, а Дубровачка република му је плаћала годишњи данак као наследнику круне Србије. Његов сукоб са суседима један је од догађаја који су разбили српску средњовековну државу.

Козник

Средњовековна тврђава Козник смештена је десетак километара северозападно од Бруса, на обронку планине Жељин. Први пут се помиње 1381. године као „Племенити Козник”, у повељи кнеза Лазара за Лавру Светог Атанасија на Светој гори. Претпоставља се да је Радич Поступовић, угледни властелин из времена деспота Стефана Лазаревића, овај град додатно утврдио и користио. О томе сведоче две повеље деспота Стефана Лазаревића, којима Радичу Поступовићу даје сва околна села и цркву на реци Грабовничици. Током првог пада Деспотовине 1439. године, Турци су заузели Козник, али он 1444. године бива враћен деспоту Ђурђу Бранковићу. Саграђен је на врху купастог узвишења, и има неправилну полигоналну основу која прати конфигурацију терена. Бедеми су били ојачани са чак осам кула различитих димензија, од којих су две највеће на северној страни. Унутар тврђаве је откривена велика количина покретног археолошког материјала, као што су делови зидне декоративне пластике моравског стила и комади фресака, који недвосмислено говоре о постојању цркве у североисточном делу града.

Град витезова

Верује се да је Козник добио име по козама које су служиле за преношење камена од којег је тврђава изграђена. Сваког августа, овде се одржава манифестација „Козник – град витезова”, приликом које се приређује „витешки турнир”. На њему више десетина учесника симулира средњовековне борбе витезова, користећи реплике средњовековног оружја. Посетиоци имају прилику да уживају у храни која се јела у то доба, винима из локалних винарија и фантастичном погледу са тврђаве на долину Западне Мораве.

Град Крушевац

Док је већина српских средњовековних градова била сазидана на неприступачним и стратешки важним местима, Крушевац је саграђен у равници. Хронологија градње указује да је то вероватно последица специфичног сплета околности – прво су настала дворска здања, а тек касније су опасана бедемом. У средишту комплекса се налазе четири грађевине из тог првог периода, од којих је највеће грађено уз декоративну обраду фасада са осликаним редовима опека, из чега се може закључити да је то била главна зграда двора. Накнадно је уз овај комплекс 1374. године изграђена дворска црква, позната црква Лазарица у савременом Крушевцу. Тек након изградње цркве, изграђена је тврђава неправилне елипсоидне основе, са двојним бедемима и са преко 10 кула. У последњој фази, свакако пре 1389. године, сазидана је мала цитадела са масивном донжон кулом и двоструким зидовима, чија је одбрана ојачана обзиданим ровом. Како се утицај кнеза Лазара увећавао кроз деценије, тако је и Крушевац од незаштићене племићке палате прерастао у значајан утврђени град.

Кнез Лазар и мит косовских јунака

Одлука Лазара Хребељановића да одбије да се потчини Османском царству, оставила је дубок траг у митологији, уметности и колективној свести српског народа. Иако је прихватање вазалског односа у то време било нормално за слабије владаре и племиће нижег статуса, па је тако и Лазаров син Деспот Стефан прихватао сизеренство турског султана, Лазар је пошао другим путем. Не улазећи у исход Косовске битке, чињеница је да је његов избор код Срба покренуо косовски мит - мит о јунацима који су спремни да погину „за крст часни и слободу златну”. Кнез Лазар и његови витезови постали су инспирација многима, почевши од Похвале кнезу Лазару савременице Јефимије, преко епских народних песама, па све до новог века и савременог доба, где су их сликари, песници, филмски уметници и многи други овековечили за будућа покољења.

Сталаћ

Сталаћ, познат и као Тодорова кула, средњовековно је утврђење недалеко од места где се састају Јужна и Западна Морава. Стратешки положај утврђења омогућавао је контролу комуникација у правцу запада. Претпоставља се да је утврду и цркву изградио кнез Лазар Хребељановић у исто време кад је грађен и град Крушевац. На јужној страни елипсоидних бедема, налазила се масивна вишеспратна кула. Испред ње је постојао и спољни бедем, као посебна линија одбране. Дугачки бочни бедеми, по свему судећи, нису били ојачани кулама. У каснијем периоду јужни део града је утврђен и издвојен у посебну цитаделу. У овом последњем упоришту одбране, којим је доминирао велики четворострани донжон, саграђен је и властелински комплекс - пространа палата, бунар и преградни бедем са више мањих дрвених грађевина. У склопу тврђаве је постојала и црква од које је остало само звоно у оближњој црквеној порти. До данас су сачувани делови бедема и остаци донжон куле, због чега се локалитет често назива „кулом”. Константин Филозоф бележи да је 1413. године један од властелина деспота Стефана великом храброшћу бранио град против турског султана Мусе, све док са својим људима није у њему изгорео.

Трагедија Војводе од Сталаћа

У народном предању и епским песмама, војвода Пријезда или Тодор од Сталаћа помиње се као војсковођа који се супротставио турском владару и његовим понижавајућим захтевима. Пошто нема историјских података, није чак јасно ни да ли се ради о истој личности. Трагедија војводе Пријезде и његове жене Јелице опевана је у народној песми „Смрт војводе Пријезде”. Народна песма каже да је турски цар затражио од Пријезде да преда своју сабљу навалију, коња Ждрала и верну љубу Јелицу. Храбри властелин је то одлучно одбио – сабљом је убио коња, сабљу поломио, a пред Јелицу поставио избор да са њим погине или да иде турском султану. Јелица је остала верна свом војводи, па су заједно скочили са бедема у Mораву, уз њене речи које закључују ову трагедију – „О Пријезда, драги господару, Морава нас вода отхранила, нек Морава вода и сахрани!

Смедеревска тврђава

После смрти Стефана Лазаревића, када је Београд предат Угарској, деспот Ђурађ Бранковић је раније ненасељен положај на ушћу реке Језаве у Дунав, уз границу са Угарском, одредио као место на којем ће бити тврђава. Првобитно је на самом ушћу, између 1428. и 1430. године, подигнут замак са Ђурђевим двором, замишљен као самостални објекат. Међутим, одмах након тога је цео простор између Језаве и Дунава, површине око 10 хектара, опасан бедемима, чиме је формиран простор Смедеревске тврђаве. Сам замак је у основи равнокраки троугао са теменом према ушћу. Био је опасан застрашујућим бедемом ојачаним са четири моћне куле, док се главна кула налазила на супротној страни, у темену троугла. Такође је постојао и нижи спољни бедем, који је због својих топовских отвора представљао раритет и у европској војној архитектури тог времена. Унутар замка се налазило више зграда, наслоњених на бедеме, а главна од њих, уз бедем ка Дунаву, имала је велику свечану салу на спрату – вероватно место за званичне пријеме код владара. Простор „Великог града”, где се налазило градско насеље, био је опасан двоструким бедемом ојачаним кулама. Нарочито се водило рачуна о зиду на јужној страни, једином окренутом ка копну, који имао чак 11 кула и спољни бедем са топовским положајима. Турци су Смедерево заузели 1459. године, и тиме је престала да постоји средњовековна српска држава.

Хероји народног предања

Ирина Кантакузин је била византијска принцеза, праунука византијског цара Јована VI Кантакузина и супруга последњег великог српског владара деспота Ђурђа Бранковића. У народној митологији је позната као Проклета Јерина, којој се приписују разна недела: кулук, убијање деце, издаја Србије, превелики утицај на времешног деспота. Чак и утврде настале далеко пре владавине деспота Ђурђа називају се Јеринин град. Иако је Ирина свакако имала утицај на деспота, народно предање као и увек преувеличава тај однос, а личност изабрана за одређену улогу обично добија атрибуте које свакако није имала. Тако Марко Мрњавчевић, познатији као Краљевић Марко, постаје велики борац против Турака, а у стварности је био њихов вазал. Милош Обилић је познати српски витез и велможа, јунак који убија султана на Косову, а у историји нема сачуваних трагова о њему. Тако и Проклета Јерина постаје сива еминенција пропасти Србије, жена која је крива за сва зла која су снашла народ. Мећутим, историјске чињенице говоре да је један компликовани сплет околности, како то обично бива, немерљиво више утицао на догађаје него српска деспотица и византијска принцеза.