Античко доба
На наредним странама, вратићемо се у доба када је територија Србије била једна од најзначајнијих области Римског царства. Овде се родила петина свих императора, што је највећи број римских царева који су рођени изван данашње Италије. Ови владари су за собом оставили импресивно наслеђе које представља највише домете римске архитектуре. То је баштина од огромног значаја за науку, културу и туризам, чије тајне откривамо до данашњих дана.
Локалитет Кале, Кршевица
Археолошки локалитет „Кале“ налази се у атару села Кршевица на југу Србије. Потиче из IV и III векa п.н.е. и спада у групу хеленизованих утврђених насеља млађег гвозденог доба. Као и у случају сличних локалитета у Македонији и Бугарској, основна карактеристика налазишта јесте велика заступљеност предмета (нарочито црвенофигуралних керамичких посуда и амфора за вино) донетих из медитеранских центара (Атина, Олинт, Тасос, Менде и сл.), као и локална производња покретне и непокретне материјалне културе, која према одликама одговара каснокласичном и ранохеленистичком периоду северне Грчке и античке Македоније. Налази архитектуре из Кршевице, као што су масивни бедеми грађени од правилно тесаних камених квадера, ћерпича и кровних опека, сведоче о детаљном познавању сложених техника медитеранске градње и могућем присуству грчких мајстора. Посебну пажњу заслужује резервоар за воду са бачвастим сводом, који представља једну од најстаријих грађевина овог типа у Европи и чија појава има важно место у историји архитектуре. Откриће „грчког“ наслеђа тако далеко од обала Медитерана баца нову слику на историјски недовољно познату, али очигледно веома интензивну комуникацију локалних заједница са грчким колонијама на Халкидику, а касније и са Филиповом и Александровом Македонијом. Због ретке прилике да се на територији Србије истражују овако важни археолошки локалитети, покренут је вишегодишњи пројекат Археолошког института у Београду, који локалитет у Кршевици истражује од 2001. године.
Најезда Келта као узрок пропасти насеобине?
Једнако занимљив аспект истраживања Кршевице јесте период престанка живота на овом месту. Положај локалитета у долини Јужне Мораве, као и чињеница да напуштање (или у најмању руку значајно смањивање броја становника и престанак интензивних контаката са грчким светом) може да се смести у прву половину II века п.н.е., отвара могућност за конкретно истраживање келтске најезде на Балкану - веома важног и контроверзног питањa у археологији гвозденог доба, које се често сматра основним узроком пропасти већине хеленизованих насеља. Нешто млађи налази латенске материјалне културе (II-I век п.н.е.) указују да су запуштено насеље у Кршевици користиле скордиске заједнице као успутну станицу у пљачкашким походима на античку Македонију.
Римски пут и Трајанова табла
О војном и економском значају који је Ђердап имао за Римско царство сведочи изградња пута који се пружао поред Дунава. Ова велика река је Римљанима послужила не само за веома важну транспортну комуникацију већ и као препрека непријатељски расположеним варварским племенима. Подунавље је претворено у војну границу или лимес, и представљало је кључну зону од које је зависио опстанак Царства. Римски владари су од почетка I века слали елитне војне јединице како би запоселе погранични простор, изградиле путеве и обезбедиле несметану комуникацију и снабдевање утврђења. На местима где се планине скоро вертикално спуштају до воде, пут је делимично уклесан у стену, а затим је проширен дрвеном конструкцијом на посебним носачима изнад саме реке. Овај подухват легионара, овековечен је натписима на царским таблама у клисури, од којих је највећа и најзначајнија Трајанова табла уклесана у стену изнад самог пута у Доњој клисури.
Једина сачувана царска табла
Док су остале табле потопљене или уништене, Трајанова је подигнута за 21,5 м у односу на своју некадашњу позицију. Делови римског пута кроз Србију коришћени су све до друге половине XX века, када приликом градње хидроелектране Ђердап I нестају под водама Дунава. Због обале, која је данас неприступачна као и пре 2000 година, табла може да се види само са реке. На овој величанственој табли, на латинском језику исклесан је натпис: „Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Август, победник над Германима, велики понтифик, трибун по четврти пут, отац домовине, конзул по трећи пут, планине је исклесао и поставио греде од којих је направљен овај пут”.
Трајанов мост
По наређењу римског цара Марка Улпија Нерве Трајана, преко Дунава између провинција Горње Мезије и Дакије, изграђен је монументални мост који је скоро 1.000 година важио за најдужи мост икада саграђен. Повезивао је десну обалу Дунава, код данашњег села Костол у близини Кладова (тврђава Pontes), са левом код Турну Северина (тврђава Drobeta), у данашњој Румунији. Улога ових утврђења била је да контролишу прелаз преко реке. Пројектант је био чувени римски архитекта царског периода, Аполодор из Дамаска, чија дела и данас красе Рим и многе градове у некадашњим римским провинцијама. Подигнут је за невероватно кратко време, од 103. до 105. године, у току припрема за Други дачки рат. На двадесет масивних стубова сазиданих у речном кориту, и то од опека везаних посебним малтером, подигнута је грандиозна дрвена конструкција са укупним распоном од 1135 метара. Због опасности од напада варвара, дрвена конструкција је неколико пута била уклањана како би се непријатељима онемогућио прелаз. Остаци почетних и крајњих стубова на левој и десној обали Дунава видљиви су и данас, а подводним истраживањима у речном кориту откривени су и документовани остаци свих стубова који су током времена били уништени услед природних сила или људским деловањем. Сам изглед моста познат нам је са рељефног приказа на чувеном Трајановом стубу у Риму, подигнутом у знак сећања на успехе током дачких ратова, као и са новца на чијим реверсним представама је приказано ово архитектонско чудо антике.
У цара Тројана козје уши
Занимљиво је да се име Трајан, односно Тројан, појављује у митологији Јужних Словена. Негде као локални облик имена прасловенског бога Триглава, или као ноћни демон у бајци коју је записао Вук Караџић, али је свакако најпознатија народна прича “У цара Тројана козје уши”. Према приповеци, цар Тројан има козје уши, које могу да виде само бербери који га шишају. Како би који берберин о томе проговорио, цар би га погубио. Последњи берберин је одлучио да ископа рупу у земљи, те да у рупу изрекне шта је видео, да би себи олакшао душу. Међутим, из рупе је израсла стабљика, од које чобани направише фруле, које су уместо музике проносиле речи „У цара Тројана козје уши”.
Виминацијум
Остаци Виминацијума, легијског логoра и главног града римске провинције Горње Мезије, налазе се надомак села Стари Костолац, на десетак километара од Пожаревца. Виминацијум је настао у I веку наше ере, као логор Седме Клаудијеве легије (VII Claudia Pia Fidelis), око којег се развило насеље. Убрзо Виминацијум постаје развијени трговачки и занатски центар са богатом и разноврсном архитектуром, који у време цара Хадријана 117. године добија статус града – муниципијума (municipium), а у време цара Гордијана III, 239. године, статус колоније (colonia) и право на ковање локалног новца. У тренутку највеће експанзије, Виминацијум је насељавало готово 30.000 становника. Године 441. град је опустошен хунском најездом, а живот у њему обновљен је тек много година касније. Током археолошких истраживања, откривено је више од 14.500 гробова, делови легијског логора, као и више објеката приватног и јавног карактера. Фреско-сликарство античког Виминацијума у рангу је најблиставијих примера римске уметности по квалитету и богатству мотива. Тим стручњака и даље настоји да бројни тргови, храмови, хиподром, позоришта, јавна купатила и градске четврти које се вековима крију испод ораница угледају светлост дана и постану део светске културне баштине.
Незаобилазно боравиште римских императора
Готово да није било римског императора који није прошао кроз Виминацијум или у њему боравио. Цар Трајан је користио Виминацијум као базу током припрема за дачке ратове. Град је више пута посетио и цар Септимије Север, а приликом боравка у њему 196. године, свог сина Каракалу прогласио је за цезара, односно свог савладара. Посебно треба истаћи да су у III веку у Виминацијуму дуже боравили императори Филип Арабљанин, Требонијан Гал, Хостилијан и Диоклецијан, a у IV веку Константин Велики, Констанције I, Јулијан и Грацијан.
Сингидунум
Први трагови насељавања на територији данашњег Београда потичу из III века п.н.е., када су припадници келтско-трачких племена изградили стратешко утврђење у близини ушћа двеју река. У том периоду се и први пут спомиње назив Сингидун, где је други део имена келтска реч dūn(on), која значи насеље, ограда или утврђење. Током првог века п.н.е. Римљани су почели са освајањем Сингидуна, да би око 16. године нове ере била основана провинција Мезија која је обухватала готово целу територију данашње централне Србије. Назив насеља је добио романизовани облик Сингидунум, који се први пут спомиње у Птоломејевој Географији, средином II века нове ере. Након ратова са Дачанима, током прве половине II века, Легија IV Флавија долази у град и изграђује велики легијски логор који се простирао испод данашњег Калемегдана и Горњег града Београдске тврђаве. Данас се остаци римског каструма могу видети у Римској дворани Библиотеке града Београда и испод бедема средњовековног Београда на Горњем граду. Легија се састојала из више хиљада ратника који су тада представљали најважнију одбрану од варварских племена која су боравила на левој обали Дунава. Будући римски цар Флавије Јовијан, рођен је у Сингидунуму 331. године. Када је Римско царство подељено на два дела, град је остао на северозападној граници Источног римског царства. У наредних неколико векова, град је освајан од стране Хуна, Сармата, Острогота и Гепида. Словени су га населили око 630. године, а у писму папе Јована VIII (умро 882. године) бугарском кнезу Борису Михајлу из 876. године, први пут се спомиње словенски назив Београд или Бели град, по боји камења од којег је саграђен.
Трагови античког доба под данашњим Београдом
Стари део Београда препун је места на којима почивају остаци из римског периода. Године 2009. испод трамвајских шина у улици Тадеуша Кошћушка откривено је још трагова римског војног логора из II века. Мало је познато да су три лучна зидића на платоу испред Филозофског факултета у ствари остаци римских терми, откривених 1968. године. У Цинцар Јанковој улици, затим на углу Таковске и Косовске, у Пионирском парку, као и на месту данашње кафане “Три листа дувана”, пронађен је велики број римских гробова. На углу Кнез Михаилове и Краља Петра, археолози су пронашли простор поплочан калдрмом из II века. Ово су само неки од бројних археолошких локалитета који Београд по броју античких налазишта чине једним од богатијих градова у Европи.
Сирмијум
Један од најзначајнијих археолошких локалитета на тлу Србије јесте свакако Сирмијум. У питању је најстарији римски град на овим просторима, једини који је стекао статус колоније за време владавине Флавијеваца, током друге половине I века. Истраживање овог античког града, који се налазио на месту данашње Сремске Митровице, почело је у другој половини XIX века, када је откривена Базилика Светог Синерота. Приликом изградње једне стамбене зграде 1957. године, откривени су остаци Царске палате. Прва спомињања Сирмијума датирају из IV века п.н.е. Сирмијум се први пут спомиње у Страбоновој Географији са краја I века п.н.е. или почетка I века нове ере. Првобитно су га насељавала келтска и илирска племена, а као град основали су га Римљани. Сматра се да је Константин разматрао могућност да пресели престоницу Римског царства у Сирмијум, док је у њему боравио између 316. и 321. године, када је отворио и ковницу новца у Сирмијуму. Ипак, на крају се одлучио за Византион који је добио назив Константинопољ 324. године. Овај пространи град је био окружен рововима и широким бедемима унутар којих се налазила Царска палата, чије археолошко откриће по значају превазилази оквире Србије. Откривени су и делови хиподрома, бројне виле украшене фрескама и мозаицима, као и јавна купатила, житнице, занатски и трговачки центри и гробља. Од I до IV века нове ере, Сирмијум је у различитим периодима био седиште римских провинција Паноније, Доње Паноније и Паноније Секунде, као и седиште префектуре Илирик. Град је био повремена царска резиденција и епископски центар.
О месту смрти Марка Аурелија
Римски цар и филозоф Марко Аурелије умро је 180. године у Сирмијуму, иако се у популарној култури наводи Виндобона (данашњи Беч) као место смрти. Ту тврдњу поткрепљују списи римског писца Херодијана (170–240), који бележи да је цар живео у Сирмијуму током припреме војних похода, као и да је у граду неко време боравила царица Галерија Фаустина са кћерком. Херодијан изричито наводи да је цар Марко Аурелије умро у Сирмијуму од куге, где је и спаљен, а пепео је затим пренесен у Рим. Марко Аурелије је у Сирмијуму примио и владара номадског народа Јазига, Бакадаспеса, који је дошао да моли за мир, али га је цар одбио. Грчки софиста Филострат (170-247) наводи да је град служио као полазна тачка и главни штаб у рату против Германа. У прилог томе говори чињеница да је у тренутку смрти цар водио рат против германског племена Маркомани, које је тада насељавало територију данашње Бачке. Спис који је саставио Филострат представља најстарије писано сведочанство о Царској палати у Сирмијуму, али је она постојала и раније.
Гамзиград-Ромулијана
Резиденција Феликс Ромулијана римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија саграђена је у III веку у близини данашњег Зајечара, а 2007. године је увршћена на Унескову листу светске баштине. Галерије је ову утврђену царску вилу подигао у част своје мајке Ромуле, али је остала недовршена. Крајем IV века, велелепни посед је прерастао у насеље у којем су почеле да се граде хришћанске цркве, али је у V веку претрпело разарања од стране варвара. Након тога, цар Јустинијан I је царску вилу претворио у пограничну тврђаву. Тако је и остало све до VI века и доласка Словена. Са својом некадашњом палатом, двадесетак кула, храмовима и раскошним подним мозаицима, налазиште Гамзиград-Ромулијана представља један од највећих и најбоље очуваних споменика римске архитектуре у Европи. Првобитно се сматрало да налазиште представља остатке римског каструма, односно утврђеног војног логора. Међутим, познати археолог Драгослав Срејовић закључио је да се овде ради о много значајнијој грађевини, али су ову тврдњу многи сматрали неоснованом. Докази да је Срејовић ипак у праву пронађени су 1984. године, када је откривена плоча са натписом Felix Romuliana, као и 1993. године, када су нађени делови статуе од порфира која је представљала Галерија у натприродној величини. Порфир је врста тврдог камена црвеноружичасте боје која се доносила из Египта, а његова употреба за израду статуа била је резервисана искључиво за припаднике уже царске породице.
Галерије - Од прогонитеља до првог едикта о толеранцији
Према записима Лактанција, саветника Константина I, Галерије је био поносан на своје дачко порекло. Једном је чак предложио и да се царство зове Дачанско, а не Римско, што је изазвало ужаснутост патриција и сенатора. Био је озлоглашен због своје суровости према римским грађанима и прогона хришћана. Лактанције бележи да је Галерије, за време Диоклецијанове власти, у тајности подметнуо пожар у царској палати и за то окривио хришћанске саботере, што је изазвало Диоклецијанов бес и један од највећих прогона хришћана у историји Римског царства. Каснији хришћански хроничари, који нису гајили симпатије према Диоклецијану, сведоче да се Галерије пред смрт ипак покајао и издао едикт о толеранцији према хришћанима, учинивши ту религију дозвољеном докле год не угрожава постојећи поредак.
Шаркамен
У периоду Римског царства званом тетрархија, односно владавина четворице, настала је царска палата чије остатке данас можемо да видимо на локалитету Врело, у атару села Шаркамен у источној Србији. Саградио ју је Максимин Даја, владар који је желео да остави трајно сећање на себе у свом родном месту, по узору на свог ујака тетрарха Галерија који је изградио Феликс Ромулијану. Према моделу који је установио оснивач тетрархије, цар Диоклецијан, тетрарси су после двадесет година абдицирали и повлачили се у резиденције у својим родним местима. После смрти, владари су проглашавани за божанства и сахрањивани у раскошним маузолејима. Комплекс царске палате у Шаркамену простире се на 25 хектара и представља једну од четири палате које се налазе на тлу данашње Србије. Пронађени сет златног накита царице сахрањене у маузолеју на Шаркамену данас се чува у Народном музеју у Београду. Састоји се из три огрлице, три прстена, две наушнице, пар украса за косу, тзв. салтелеоне, једног привеска и девет златних листова дијадеме са утиснутим портретима царева са тетрархијског новца.
Откриће раскошне палате
Првобитно се сматрало да се на налазишту код Шаркамена налази римско утврђење, које је бранило пут између утврђења и градова Aquae (данас Прахово) и Taliata (данас Доњи Милановац) на римској граници на Дунаву (limes). Међутим, археолози су касније открили палату и гробницу жене високог ранга за коју се сматра да је била сестра императора Галерија и мајка Максимина Даје. После приближно 17 векова, археолози су систематским истраживањима спровођеним од 1994. до 2016. године изнедрили на светлост дана 36 златних предмета, монументалну порфирну статуу цара на престолу, као и монументално грађену, утврђену царску палату, опасану бедемом дебљине од 3,5 до 5,4 м, са 10 кула пречника око 20 м, кружне и осмоугоне основе, чији су зидови дебели 3,5 м, што сведочи о њиховој великој првобитној висини од 12 до 15 м. У куле се улазило раскошним, монументалним степеништима поплочаним каменим плочама од белог кречњака. Откривено је и постројење за снабдевање водом уз јужни бедем палате – castellum aquae. Нажалост, Максимин Даја није уживао у благодетима ове раскошне резиденције – трагично је умро или се убио 313. године, после изгубљене битке у грађанском рату са тетрархом Лицинијем.
Медијана
Медијана, једно од најзначајнијих предграђа античког Ниша (Наисус), налазила се на траси римског пута који је пролазио правцем Сингидунум - Виминацијум - Наисус - Сердика и обухватала је површину од око 80 хектара. Представљала је јединствени комплекс резиденцијално-административног карактера, чији се настанак везује за крај III века и цара Константина Великог. У северном делу насеља, откривено је више значајних грађевина: неколико вила рустика, водоторањ, складиште, војне бараке, радионице, две ранохришћанске цркве, ограђени комплекс виле са перистилом (наткривеним простором са стубовима), терме, као и монументалне капије са прилазом и великим двориштем. Анализа архитектуре комплекса виле указала је на три грађевинске фазе у периоду од краја III до половине V века. Током друге фазе, у периоду између 330. и 378. године, вила бива раскошно украшена богатим фреско-сликарством, мозаицима и скулптурама паганских божанстава. Ови радови су били усклађени са прославом тридесетогодишњице владавине цара Константина Великог и имали су за циљ истицање места рођења цара, а њихова организација и архитектура је у потпуности одражавала царску идеологију. На самом улазу у вилу је постављена скулптура богиње Дарданије, заштитнице цареве домовине и царске династије. Овај импозантни објекат је био украшен најскупљим мермером, зидови су осликани најквалитетнијим бојама, а ентеријер је оплемењен бројним порфирним и мермерним скулптурама. Вила је служила као место за одмор, вођење државних послова, али и за пријем већег броја припадника царске пратње, администрације, занатлија и других. Крајем IV и почетком V века, на царски посед Медијане доведени су и насељени готски федерати (војне снаге), а након упада Хуна 441. године, живот на Медијани замире све до XII века.
„Под овим знаком побеђујеш“
Владавина Константина Великог означава почетак историје града Константинопоља, престоницe две империје која ће играти значајну улогу у Европи у следећих 1600 година, како у друштвеном, економском и образовном, тако и у научном, уметничком и верском смислу. Интересантна је прича о начину на који се Константин определио за хришћанство, науштрб традиционалне римске религије. Према легенди коју спомиње Евсевије из Цезареје, уснио је сан у којем му се указао Христов монограм, након чега јe чуо речи: „In hoc signo vinces“ (под овим знаком побеђујеш). Сутрадан, Константин је наредио да му се искује војни стег „лабарум“ са Христовим монограмом, након чега је победио у бици код Милвијског моста и постао једини владар западног дела царства, а касније и цар целокупног Римског царства.
Златни шлемови из Беркасова
Током радова на пољу у сремском селу Беркасову код Шида, 1955. године случајно су пронађена два шлема са златним оплатама и још неколико предмета од сребра и гвожђа која сведоче о раскоши касне античке цивилизације. На шлемовима се налазе интересантни натписи на латинском и старогрчком језику, а на једном стоји испис VICIT (LIC)INIANA. То је стручњацима омогућило да закључе да ова престижна војна опрема датира из IV века, односно из епохе заједничке владавине, а касније и сукоба између римских императора Константина Великог и Лицинија. Шлемови се данас налазе у Музеју Војводине у Новом Саду.
Мистерија међу сремским њивама
Због чега су шлемови били скривени у ораницама крај Шида остаје непознаница, а главна претпоставка је да су их сакрили Лицинијеви официри током повлачења после битке са Константиновим легијама. Иако постоји низ питања у вези са овим шлемовима на које нема одговора, они су свакако припадали високо рангираним римским војницима. Слични шлемови су готово по правилу налажени уз границу Римског царства на Рајни и Дунаву, а налази из данашње Србије чине значајан проценат од укупног броја. Поред шлемова из Беркасова, у потпуности је реконструисан сличан налаз из Јарка код Сремске Митровице, а један позлаћени фрагмент таквог шлема потиче и из Сингидунума.
Царичин Град – Јустиниjана Прима
Остаци једног од најважнијих византијских градова на подручју Балкана, Царичиног Града, налазе се на тридесетак километара од Лесковца. Подигао га је цар Јустинијан I у знак захвалности крају у којем је рођен. Град се простире на површини од 20 хектара и подељен је на више целина. Главни део града чине Акропољ са епископском црквом и палатом, као и Горњи и Доњи град са бројним верским, административним и јавним грађевинама. У широким подграђима која опасују град, смештени су поред осталих и стамбени објекти. Чак 15 откривених цркава у граду и његовој непосредној околини, као и други налази, указују да се Царичин Град може идентификовати са Јустинијаном Примом. Посебност града чинe аквадукт дужине око 21 км, велика цистерна, водоторањ и нарочито лучна брана. Ове грађевине представљају изузетна дела византијског инжењерског умећа. Прва Јустинијана, као црквено средиште, заузимала је у хијерархији византијског Илирика највише место, а у њен састав улазиле су бројне провинције и епископије. Поглавар цркве Приме Јустинијане добио је не само ранг провинцијског митрополита већ и титулу архиепископа, са правом решавања спорова и рукополагања на читавој територији северног Илирика. Архиеспикоп Јустинијане Прве последњи пут се спомиње 602. године у писму папе Гргура Великог. Убрзо затим град нестаje са историјске позорнице.
Значај Јустинијана Великог
Јустинијан I, који је владао од 527. до 565. године, био је последњи римски цар који је успео да обнови величину античког Римског царства и поврати изгубљене територије на западу. Иако Јустинијанова рестаурација није дуго трајала, а њен слом имао тешке последице по царство, период његове владавине је био велики узор за каснији свет. Јустинијанову владавину обележио је читав низ значајних догађаја. Како каже Острогорски, иако ниједан од тих подухвата није лично предводио Јустинијан, ширина његових политичких циљева и моћ његовог свеобухватног духа објединила је способности свих његових сарадника. Међу највећим дометима његове владавине спадају и изградња Аја Софије, која и данас стоји у савременом Истанбулу, а која је ремек-дело хришћанске архитектуре, као и кодификација римског права, позната као Јустинијанов зборник (Corpus Iuris Civilis). Јустинијанова кодификација је у царству важила још читавих девет векова, а на њеним основама је настало и српско средњовековно право - Номоканон Светог Саве и Законик цара Стефана Душана. У позном средњем веку Јустинијанов зборник почиње да се изучава и на западу Европе, па је данашње континентално европско право изграђено на његовим темељима.